Пентикосталци

ПЕНТИКОСТАЛЦИ – “ДУХОВЊАЦИ”

Све су секте склоне цепању. То видимо из историје свих секти. Али изгледа да има највише раздора у такозваној “Пентикосталној цркви”. Тај духовњачки покрет појавио се у Америци међу баптистима и методистима 1886. године. Из Америке је прешао у Норвешку, одатле у Шведску, Немачку, Швајцарску и Русију, а данас постоји у целом свету. Нарочито их има у Африци и Јужној Америци. На терену бивше Југославије појавили су се најпре у Прекумурју међу тамошњим Немцима и Мађарима. Одатле  прелази у Славонију и Срем, најпре у Осијек и Винковце. Све је то било пре 1939. године. Већег полета и замаха овај покрет је добио кад се њихов проповедник Јанош Лерх вратио из Америке и приступио пентикостом покрету, отворио у Осијеку богомољу у приватној кући, а своје вернике крштавао у Драви. Кад су тадашње власти тај покрет забраниле, заједница се камуфлирала под новим именом “Друштво Филаделфија”. За време другог светрског рата рад тог друштва био је сасвим забрањен, а имовина заплењена.

После другог светског рата, у новој држави рад им је дозвољен. Пошто су некако пребродили разна трвења са ногопраним из Чепина и са адвентистима и баптистима, главни старешина заједнице Илија Подруговић успео је 1950. године да уједини све три гране покрета у јединствену заједницу под називом “Христова духовна црква” у коју су укључени и “ногопрани” и “малокрштени”. За старешину је изабран 1950. Јожеф Новак. Међутим, заједница није била дугог века, јер су се “ногопрани” и “малокрштени” брзо издвојили у посебне “цркве”. У међувремену тај покрет духовњака јавља се и међу Србима, тако да је централа ногопраних била у Врднику, а “Духовна црква малокрштених” има своју богомољу у Београду.

СУШТИНА ЊИХОВОГ УЧЕЊА

У тако шароликој заједници тешко је наћи оно што им је заједничко. На питање шта је и каква је њихова вера, шта они уче – одговарају ми, као и сви секташи: “Наша вера је Свето писмо. То што је учио Христос и апостол Павле, то проповедамо и ми”. - “Па онда се нисе морали одвајати од Православне цркве, јер то исто проповеда и она скоро двадесет векова пре вас”. Ћуте.

Оно што је заједничко тим разним пентикосталним “црквама” јесте веровање да они на својим молитвеним скуповима добијају посебну благодат Светога Духа, “крштење Духом”. Дар да говоре стране језике и да чине чудеса.

ОЦЕНА НА ОСНОВУ БИБЛИЈЕ

Да ће бити Христових следбеника који ће имати дар чудотворства, то је директно обећање Христово (Марко, 16, 17 – 18). Али да ће бити и лажних пророка и “чудотвораца” и то је Христос прорекао (Матеј, 7, 22 – 23). Према томе ваља бити опрезан у процењивању њихових изјава.

Да ће Дух Свети сићи на апостоле, то је било проречено и остварено (Лука 24, 49; Јован 15, 26; Дела апостолска 2, 1 – 18). Међутим, то је проречено и остварено као један јединствени догађај, а не догађај који ће се понављати безброј пута. Такав догађај био је обећан и дат само апостолима, а осталим верницима дарови Духа Светога дају се кроз Свете Тајне (Дела апостолска 8, 14 – 17; 10,45 – 46; 19, 5 – 6). Но ти дарови су и по ефекту и по начину давања нешто сасвим друго него што је био силазак Светог Духа на апостоле.

У старој цркви у почетку хришћанске историје постојали су поред благодатне црквене јерархије појединци који су имали дарове Духа Светога, неко је имао дар језика, неко дар пророштва, неко дар тумачења језика, и тд. О свему томе апостол Павле нас обавештава у 12. и 14. глави Прве посланице Коринћанима. Али и сам апостол Павле нас опомиње на опрезност, јер је било и лажних “пророка” и таквих који су говорили шта је било неразумљиво, као тобоже под надахнућем Духа Светога (1. Коринћанима, 14, 13 – 19). Ту опрезност саветује и у Посланици Солуњанима (Сол. 5, 19 – 21). Јеванђелист Јован такође нас опомиње на опрезност пишући: “Драги моји, не верујте свакоме духу, него проверавајте духове јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изишли у свет” (Јованова, 4, 1). И заиста кад човек види шта се све дешава по зборницама оних који кажу да имају дар Духа Светога немогуће је не сетити се напред цитираних речи Светог писма. Далеко је више оних који се представљају да имају дар него оних правих чудотвораца којима је Господ обдарио Православну Цркву, о чему сведочи богато искуство описано у житијима светих.

Приликом појаве овога пентикосталног покрета у Америци за једнога од њихових проповедника, Чарлса Прахама, говорило се да је чинио разна чудеса, чак дај је и мртве васкрсавао. Међутим, полиција је утврдила да су та “васкрсења” била намештена.

Посоји још једна група “духовњака” која нема никакве организацијске нити историјске везе са пентикосталцима, чак су им и историјске претече. То су секте из осамнаестог века квекери и хернхути. Хернхути су говорили да имају посебан савез са Богом, па су Бога Оца називали “Тата”, Светог Духа “Мама”, а Господа Исуса Христа “Бата”.

Квекери, међутим, тврде да на молитви добијају наилазак Светог Духа па дрхте. Друга врста квекера за време молитве и наиласка Светог Духа скачу и преврћу се (зову их “џампери”), а трећа врста квекера звана “баркери”, за време молитве лају као пси, јер, ето, и на њих је наишао Свети Дух.

Пошто Свети Дух није ни обећан ни послан апостолима и хришћанима да разара Христову Цркву која се родила на дан Првог и јединог силаска Духа Светог на апостоле, а пентикосталци, раздељени сами међу собом, разарају Цркву, јасно је да ту немамо посла са правим дејством Духа Светог.

Др. Лазар Милин

ЕПИСКОП НИКОЛАЈ (ВЕЛИМИРОВИЋ) – ДР. ЛАЗАР МИЛИН
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА И ДЕЛОВАЊЕ ВЕРСКИХ СЕКТИ

ИЗДАЈЕ: ПРАВОСЛАВНА НАРОДНА ХРИШЋАНСКА ЗАЈЕДНИЦА ШАБАЦ, ШАБАЦ 1997.