Свети Јован Дамаскин-Слово на Преображење Господа Исуса Христа

Преподобног оца нашег Јована, монаха и презвитера, Дамаскина

Свети Јован Дамаскин

Јован Дамаскин (VIII век) је написао три знамените беседе против оних који одбацују свете иконе. Дамаскин је први од Отаца Цркве који даје богословско оправдање поштовања икона, утемељујући га на библијској истини о оваплоћењу Бога Логоса и другим дотадашњим апологетским списима у одбрану икона. Ово је први превод његових беседа о иконама на српски језик. Превод није потпун: преводилац је одабрао главне делове нарочито прве и треће беседе, тј. оне делове који су и најзначајнији за разумевање Дамаскиновог теолошког утемељења поштовања икона, а који су извршили велики утицај и на позније ауторе.

СЛОВО НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ
ГОСПОДА И СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА

(1) Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују! Хајдете да устима као милозвучним органима запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)!

Јер коме је ово празник и свечаност? Коме расположење и весеље?  Онима који се боје Господа, онима који служе Тројици (Светој), онима који са Оцем Сина и Духа савечног поштују, онима који душом и мишљу и устима исповедају Једно Божанство у Трима Ипостасима (Личностима) нераздељиво познавано, онима који признају и исказују Христа Сина Божијег и Бога, познаванога као једну Ипостас (Личност) у двема нераздељивим и несливеним природама и у њиховим природним својствима.

Нама је весеље и свака радост празнична. Нама Христос празнике усаврши, "јер нема радости безбожнима" (Ис. 48, 22). Одагнајмо облак сваке жалости која ум помрачује и не допушта му да се уздигне у висину. Пренебрегнимо све земаљско, јер наше живљење није на земљи. Ка небу ум уздигнимо, одакле и Спаситеља Христа очекујемо Господа (Фил. 3, 20).

(2) Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен  јер то, рекао бих, означавају "леђа Божија" (2 Мојс. 33, 23)  и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: "А Стена беше Христос" (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја.

Данас првоврховни (Апостол) новог Завета (Петар), који је Христа Сином Божјим најјасније назвао, рекавши: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мат. 16, 16), гледа начелника старог (Завета  Мојсија) како стоји пред Законодавцем обадва (Завета) и гласно говори: Ово је Онај Који Јесте (2 Мојс. 3, 14), Којега сам прорекао да ће устати Пророк као ја (5 Мојс. 18, 15), то јест: као ја као Човек и као Начелник новога народа, а изнад мене као Господар нада мном и над свом творевином, Који је и мени и теби (Петре) оба Завета, Стари и Нови, завештао. Данас девственику Новог (Завета  Јовану) девственик Старог (Завета  Илија) благовести Девственика Господа из Дјеве.

Хајдете, зато, слушајући Давида Пророка, "да певамо Богу нашем. Запевајмо Цару нашем; певајмо (Му) јер је Цар све земље Бог; певајмо (Му) разборито" (Псал. 46/47, 67). Певајмо уснама радости, певајмо разумом ума, осећајући укус речи. "Јер грло окуша јело, а ум речи распознаје", вели Премудри (Јов. 12, 11). Певајмо и Духом који све испитује и саме дубине Божије неизрециве (1 Кор. 2, 10): у Светлости Оца  Духу (Светом) који све осветљује, Светлост гледајући неприступну  Сина Божијег.

Сада би виђено оно што је људским очима невидљиво  Тело земљано блистајуће Божанским сјајем, Тело смртно које извире славу Божанства. Јер Логос тело, и тело Логос, постаде (Јн. 1, 14), мада ниједно не иступи из своје природе.

O чуда, које сваки ум превазилази! Није Телу споља слава придошла, него је изнутра, из сједињеног му на неизрецив начин по Ипостаси надбожанственог Божанства Бога Логоса. Како се несмесиве (стварности) мешају, и остају несливене? То је дело ипостасног сједињења: да сједињене чини једним и једном Ипостасју (Личношћу), да у нераздељивој разлици и у несливеном сједињењу чува јединство Ипостаси и одржава двојност природа, кроз непроменљиво оваплоћење Логоса и неизменљиво и ум превазилазеће обожење земне природе. И Божије постаје оно што је људско, а људско оно што је Божанско, начином размене и узајамног несливеног прожимања (perihoriseos) и ипостасног крајњег сједињења. Јер је Један (Христос) који је и оно био вечно (тј. Бог), и ово постао касније (тј. Човек).

(3) Данас људске уши слушају ствари неслушане: јер виђени (на Тавору) Човек, Син је Божији, и као Јединородни Љубљени и Јединосуштни бива (од Оца) посведочен. Нелажно је сведочанство, истинско је проглашење, јер сам Родитељ Отац исказује то наречење (Мт. 17, 5). Нека дође Давид да присуствује и нека удара у богоречиту лиру Духа, и нека сада јасније и израженије опева пророштво, које је у старини издалека прозирним и чистим очима предвидео:Бога Логоса телесни нама долазак, који је као будући изрекао: "Тавор и Ермон именом Твојим обрадоваће се" (Псал. 88/89, 1213).

Ермон је раније, чувши име Синовства, посведочено Христу од Оца, обрадовао се, када је већ, као посредник Старог и Новог (Завета), излазио на Јордан да крштава Претеча, та скривена у пустињи Ризница која као у тами светли свету, послата да објави Светлост Неприступну и непримећену од кратковидих; када је усред Јордана стајала Вода Опроштаја, свет очишћујућа а не сама очишћавана; када је гласом Оца. грмећим с неба, Крштавани био посведочен као Син Љубљени, а голубом  Духом (Светим), као прстом био показан Посведочавани (Мт. 3, 1,5,1317).

Сада пак Тавор се радује и поиграва, гора божанска и света и висока, која се не мање славом и сјајношћу неголи узвишењем у ваздуху достојно весели, јер се благодаћу такмичи са Небом. Јер Онога у кога на небу Анђели не могу држати ока упереног, Њега на Тавору прваци  Апостола виде где зрачи славом Царства Свога. На овој (гори) се потврђује васкрсење из мртвих и Христос се показује као Господар живих  и мртвих (Рм. 14, 9), јер је из мртвих Мојсија при вео, а живог Илију довео као сведока, који у древности као огњени колесничар узнет би ко лима са земље на небески пут (2 Цар. 2, 11). На  њему (Тавору) и сада најистакнутији од Пророка пророкују, најављујући излазак (тј. смрт  Лк. 9, 31) Владике кроз Крст. Зато се (Тавор) од радости потреса и весели, и скокове јагањаца по дражава, чујући од облака  Духа (Светога), исто сведочанство Синовства: Животодавца Христа од Оца посведочаваног. Јер то је "Име изнад сваког имена" којем ће се Тавор и Ермон обрадовати: "Ово је Син мој Љубљени!" (Фил. 2, 9: Псал. 88/89, 1213; Мт. 17, 5). То је радост све творевине, то је почаст људима и неодузимљива похвала (човеку). Јер Посведочавани јесте Човек, иако није само голи човек.

О, надумне ли радости дароване нама! О, не наданог ли овог блаженства! О, дарова ли Божијих који надмашују и само жељење! О, бла годавања ли која превазилазе тражење! О, Дародавца ли изобилног са величанственошћу натприродном! О, дара који је достојан не прима оца, него у највећој мери Даваоца! О, чудних ли  размена! О, Даваоца моћи а Примаоца слабости! О. Показиваоца човека беспочетним тиме што Беспочетни, стварајући се телесно (тј. оваплоћујући се), започиње (постојати)! Јер ако се човек обожује тиме што се Бог очовечује и један и исти се показује као Бог и Човек, онда је Он исти, будући Човек, беспочетан Божанством; и Бог будући, човечанством започиње (постојати).

(4) У старини су на гори Синају дим и мрак и бура и горући огањ покривали онај врх (2 Мојс. 19, 1618), проповедајући Неприступног  и Законодавца и као у сенци приоткривајући Његова "леђа" (2 Мојс. 333) и објављујући Врховног Уметника из Његових творевина, а сада се све испуни светлошћу и сјајем. Јер сам Законодавац, Уметник и Господар свега, дође из наручја Очевог, не прешавши из сопствене основе, то јест из биталишта у наручју Очевом, него снисходећи слугама и уобличивши се у обличје слуге и природом и изгледом поставши Човек  (Фил. 2, 67), да би се Бог Несместиви сместио у људе, показујући кроз Себе и у Себи светлост  Божанске природе.

Јер у почетку је Бог човека учинио сједињеним са Својом благодаћу када је, стварајући га од праха земаљског, удахнуо му дух живота и дао му бољи удео, и Својом сликом и приликом почаствовао га и учинио грађанином Едема и другом Анђела (1 Мојс. 1, 26 и 2, 78), али пошто ми сличност Божанског лика прљавштином страсти помрачисмо и смутисмо, састрадални (Господ) ступи заједнички у другу са нама заједницу (Јевр. 2, 14), сигурнију и преславнију. Јер  Он, остајући у превасходству Свога  Божанства, узима удела у лошијем (тј. у људској природи), обожујући у Себи човека, и са ликом помеша Прволик, и у тој слици данас показује Своју лепоту. И тако се Лице (Његово) светли као сунце (Мт. 17, 2), јер се Светлости Нематеријалној поистовећује по Ипостаси и отуда постаде Сунце Правде. Хаљине пак (Његове) беле се као снег (Мт. 17, 5), јер се (оне) огртањем а не сједињењем, односом а не сједињењем по Ипостаси, прославише. Облак сјајан заклони их (Мт. 17, 5), изображавајући светлост Духа (Светога). Јер тако је некако рекао божански Апостол: да море носи слику воде, а облак Духа (Светога  1 Кор. 10, 12). А све је светлосно и пресјајно онима који су пријемчиви за светлост и који душу нису упрљали нечистотом савести.

(5) Ходите, зато, и ми поревнујмо послушности ученика (Христових) и усрдно последујмо за позивајућим (нас) Христом, и одбацимо оптерећење страсти, и Сина Бога Живога непостидно исповедимо (тј. признајмо) и, поставши достојни обећања (Божијег), уснимо се ка гори врлина  љубави, и постаћемо видиоци славе и слушаоци неизрецивих тајни. Јер су заиста, као што рече Господ, блажене очи гледаоца што виде, и уши што чују, оно што многи пророци и цареви пожелеше видети и чути, и не испуни им се жеља (Мт. 13, 1617).

Хајдете, дакле, да изразе божанских речи колико је могуће развијемо, и поставимо трпезу нама добрим званицама, који сав свој апетит усмеравају ка божанским (добрима). Поставимо трпезу одговарајућу апетиту, трпезу божанских речи зачињену благодаћу Духа (Светога), не улепшавану мудровањем јелинских речи, јер се и нисмо много бавили њиховим знањем, него ослањајући се на благодат Онога који мутавима даје јасан језик да говоре (2 Мојс. 4, 1012).

(6) У Кесарији Филиповој  то је Панеа која је некад била чувена међу градовима, која је названа град Филипа Кесара; у божанском Писму звана је Дан, јер каже: "Изброја Давид народ од Дана до Вирсавеје" (2 Сам. 24, 2)  у њу дошавши Господ са слугама излечи извор крви крвоточиве (жене); у њој васкрсе кћер старешине синагоге (Мт. 9, 2025); у њој је окупио први сабор Својих ученика и, изабравши на једном камену Камен Живота седиште, запита Своје ученике, говорећи: "Шта о мени говоре људи ко је Син Човечији?" (Мт. 16, 13).

Не као да није знао као што људи не знају, Онај који све зна, запитао је хотећи да то (незнање људско) светлошћу знања растера као неки мрак који лежи на духовним очима. Они пак рекоше да једини сматрају да је Јован Крститељ, други да је Илија, трећи да је Јеремија или један од Пророка (Мт. 16, 14). Зато што су гледали толико мноштво чудеса, претпостављаху да ће бити да је један од старих Пророка устао из мртвих и отуда се удостојио такве благодати. А то се види (по томе) што се каже:
"Јер чу Ирод четворовласник глас о Исусу, и рече својим слугама: То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих, и зато чини чудеса" (Мт. 14, 12).

Хотећи да то подозрење разагна и да истинско исповедање (вере), као неки дар од свих дарова најузвишенији, подари онима који не знају, шта чини Онај чијој је руци све могуће? Као човек Он поставља питање, а као Бог Он потајно даје мудрост првоме позваноме и првом последнику (Петру), којега је Својим предзнањем предодредио за достојног председавајућег Цркве. Њега као Бог Он надахњује и кроз њега говори.
А какво је питање?  "А ви шта велите ко сам ја?" А Петар, горећи огњеном ревношћу и богоношен Светим Духом, рече: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мт.16, 1516).

О, блажених уста! О, сјајних усана! О, богословне душе! О, богоносног ума достојног божанског посвећења! О, органа преко којих је одговорио Отац! "Блажен си заиста, Симоне, сине Јонин"  јер то рече Нелажни (Господ  Мт. 16, 17)  јер не тело, ни крв, нити људски разум, него Отац Небески открио ти је то божанско и неизрециво богословље. Јер нико не зна Сина, осим само Родитељ Отац, Којега једино Син познаје, и Дух Свети, Који зна и дубине Божије (Мт. 11, 27; 1 Кор. 2, 10).

То је вера чврста и непоколебљива, на којој се Црква утврди као на камену, чији имењак ти (Петре) достојно постаде. Њу врата адова, јеретичка уста, демонски органи, нападају али не побеђују, оружају се (против ње) али је не надвладавају (Мт. 16, 18). Њихове ране (за Цркву) биле су и биће као дечије стреле. Њихови језици ће се раслабити и на њих саме окренути. Јер против себе ће зло гађати онај ко се противи истини (2 Тим. 3, 8). Њу (Цркву) је Својом крвљу (Господ) стекао, а теби (Петре) је поверава као верноме служитељу. Њу сачувај непоколебиву и безбурну твојим молитвама, јер је тврдо уверење да се неће никада преврнути, ни поколебати, нити бити освојена. То је рекао Христос, Који је небо утврдио, а земљу засновао те остаје неколебљива: "Јер речју Господњом небеса се утврдише", рече Дух Свети (Псал. 32/33,6).

Но молимо да се таласи умире, да престане бура, и да нам се дарује тихи и безбурни мир. За то усрдно моли Христа, Пречистог Женика Цркве, Који те је изабрао за кључара Царства (Небеског), Који ти је даровао да вежеш и дрешиш одговорности (људи), Којега си богоречитим устима нелажно Сином Бога Живога назвао (Мт. 16, 16 и 19).
О, божанских и неизрецивих ствари! Сам је Себе Сином Човечијим прогласио, а Петар, или још више Онај који је у њему говорио, Сином Божијим (Га) назвао, Јер (Христос) је заиста Бог и Човек, не будући Петров, ни Павлов, ни Јосифов, нити неког оца (син), него (Син) Човечији, јер није имао оца на земљи Онај који није имао мајке на небу.

(7) Желећи пак да на делу потврди реч и знајући шта ће учинити светворачка Божија Мудрост и Сила (Христос), у Коме су сакривене све ризнице знања (1 Кор. 1, 24; Кол. 2,3), говораше: "Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у Царству своме" (Мт. 16, 28). Да је (ово) рекао као за једнога: да "има неко од ових што стоје овде", претпостављамо да би (тиме) наговестио исто оно што је речено за Јована Богослова: "Ако хоћу да он остане док ја не дођем, шта је теби до тога?"  као да ће (Јован) остати не окусивши смрти до другог доласка Христовог, јер тако су већ неки од врло мудрих то схватили (Јн. 21, 2223). Али, пошто је реч назначила више њих који ће (то) видети, а тако је и дело уследило, нема места онима који би хтели да овако схвате значење тих речи.

"Има, дакле, неких међу овима који стоје овде", вели (Господ). Због чега "неки", а не сви? Зар нису сви ученици и апостоли? Зар нису сви, будући позвани, једнако последовали (за Христом)? Зар нису сви подједнако добили дар исцељивања? И како се не сви подједнако и овог удостојише виђења, које је изнад (обичног) гледања? Зар Господ не гледа на лица? Да, сви су ученици, али нису сви болешћу среброљубља ослепљени. Сви су ученици, али се нису сви заразом зависти лишили зоркости ока. Сви су ученици, али нису сви издајници. Сви су апостоли, али нису сви из очајања омчом око врата покушали да злом исправе зло. Сви су христољубиви, један ]е среброљубив: онај Јуда Искариотски, који једини није био достојан виђења Божанства. "Нек се, вели (Писмо), узме безбожник, да не види славу Господњу" (Ис. 26, 10). Једини, дакле (Јуда), остављен од других као завидљив и себичан, распаљиваше се на већу манију.

А требало је, свакако, да буду видиоци славе (Христове) они који ће касније бити гледаоци страдања (Његових). Зато је узео врховне Апостоле да буду сведоци Његове славе и Божанства, тројицу на број, указујући на часну тајну (Свете) Тројице, и (зато што) "на двојици или тројици сведока свака се реч утврђује" (2 Кор. 13, 1). Тако издајнику (Јуди) искључује разлог за издају, а Апостолима открива Своје Божанство. Јер гледајући (Јуда) Андреја (да је остао доле), нема изговор за одбрану да је издао Господа зато што није био удостојен виђења. Зато ]е Андреј и сав остали хор Апостола остао доле, удаљени местом телесно, али свезом љубави сједињени; боравећи доле телом но горе жељом и покретима душе следоваху за Учитељем.
(8) "И после шест дана", благовесте божанствени Матеј и Марко (17, 1; 9, 2), док Лука премудри (пише  9, 28): "И би после ових речи око осам дана". Правилно и истинито осам и шест дана проповедници истине одређују. Јер ово што говоре није неслагање, него управо сагласност изговарана од једног и истог Духа, јер нису они ти који говоре, него Дух Божији који говори у њима (Мт. 10, 20). "Јер, вели, када дође Утешитељ, Он ће вас научити и подсетиће вас на све" (Јн. 14, 26). Они, дакле, који су рекли "после шест дана" изузели су крајеве, велим за први и задњи (дан), и избројали (само дане) између; док онај који је избројао осам (дана), убројао је и први и последњи дан. Јер људи имају обичај да и овако и онако броје.

А шест се узима као први савршени број. Јер се он саставља од својих делова: њему је три половина, два је трећина, а један је шестина, па сабрани уједно чине га савршеним. Зато број шест назваше савршеним они који су стручни у томе. Но, и за шест дана Бог је речју састав (то (то систима) свега видљивога створио. А савршени су они који су видели Божанску славу, која је изнад свега, која је једина надсавршена и предсавршена. Јер вели (Господ): "Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески" (Мт. 5, 48).

А осам је број који носи образац будућега века. Јер се са седам векова садашњи живот завршава, а осмим се назива будући живот, као што рече велики Богослов Григорије, тумачећи Соломонову изреку (Проп. 11, 2): "Дај део седморици"  вели за садашњи живот, "и осморици"  за будући (живот).

Требало је, дакле, осмога дана откривати савршенима (тајне) тог осмог (дана). Јер као што је рекао заиста божанствени и богоречити Дионисије (Ареопагит): Господ ће се јавити Својим савршеним слугама на начин као што су Га видели апостоли на гори Тавору. Тако имаш (тачно) бројање дана.

(9) Али зашто је Петра и Јакова и Јована узео (на Тавор)? Петра  желећи да оно сведочење које је истински посведочио, покаже да је од Оца засведочено, и потврђујући Свој исказ: да је њему (Петру) то Отац Небески открио. и да он као председавајући прима кормило целе Цркве. Јакова  као онога који ће пре свих ученика за Христа умрети (Д. Ап. 12, 2) и пити чашу Његову и крстити се за Њега крштењем (Мр. 10, 39). Јована  као девственика богословља и најчистији орган, како би, видећи (на Тавору) надвремену славу Сина (Божијег), загрмео: "У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог" (Јн. 1, 1), због чега је и сином грома унапред назван (Мр. 3, 17).

(10) А зашто на гору високу узводи ученике? Божанско Писмо горама преносно назива врлине. Свих врлина врхунац и вишеград (акрополис;) јесте љубав, јер се њоме одређује савршенство (Кол. 3, 4). Јер ако неко говори језике људске и анђелске, и ако има веру да и горе премешта, и (има) све знање, и зна све тајне, и преда тело (своје) да се сажеже, а љубави нема, онда је као звоно које јечи и прапорац који нејасно звечи, и сматра се низашта (1 Кор. 3, 1  3).

Треба, зато, оставивши оно што је од праха праху, и превазишавши тело унижења, уздићи се на највишу и божанску узвишеност љубави, тако (онда) гледати невиђено (ти атеата = невидљиво). Јер онај који достигне до врхунца љубави, иступајући (8^ексистаменос[;) на неки начин из себе, схвата Невидљивога, и летећи изнад надлежећег мрака телесног облака, те дошавши у ведрину душе, гледа јасније у Сунце Правде, иако не може бити сасвим у пуноћи тог виђења; и моли се у себи, јер је мајка молитве тишина, а молитва је јављање Божанске славе. Јер када затворимо чула и останемо са собом и са Богом, па ослободивши се лутања по спољњем свету, будемо унутар себе, тада ћемо јасно у себи видети Царство Божије. Јер Царство Небеско, које је Царство Божије, "унутар вас јесте", рекао је Исус Бог (Лк. 17, 21).

Но другачије се слуге, а другачије Господ мољаше. Јер слуге, са страхом и жељом приступају кроз мољење Господу и молитва постаје уму узрочник одласка к Богу и сједињења (с Њим), собом га хранећи и ојачавајући. Сједињени пак по Ипостаси Богу Логосу свети ум (Христов) како ће се молити? Како се може представити Господ да се моли? Очигледно као Онај који је усвојио наше лице, и васпитавајући нас, и (нама) пут отварајући ка усхођењу к Богу кроз молитву, и учећи (нас) да молитва бива узрочник божанске славе; и показујући (Себе) да није противубожан, и да као Начело и Узрок Свој поштује Родитеља; и допуштајући телу (Своме) да иде по својој природи, да би се оно молитвом оснажило и васпитало и дошло у посвећење и посед онога што је узвишеније; а (моли се Христос) такође и да завара тиранина (ђавола) КОЈИ је пажљиво испитивао да ли је Он Бог, јер је то проповедала сила чудеса (која је Господ чинио). Зато (Христос) свуда са божанским меша људско, скривајући као неким мамцем удицу. Јер тако ће ђаво, који је надом божанства (тј. обећањем "постаћете као богови"  1 Мојс. 3, 5) преварио човека, с правом бити преварен истицањем напред тела (Христовог). Јер гледајући Христа да блиста молитвом, сетио се и Мојсија прослављенога лицем. Но Мојсије је прослављен славом која је споља придошла, док Господ Исус није имао накнадно стечени украс славе, него из природне светлости Божанске славе.

(11) Али какво је то звање, нека те научи Пророк Давид који овако јасно унапред говори: "Он ће ме звати: Ти си ми Отац, Бог мој, и Заступник спасења мојега" (Пс. 88/89, 26). Отац (Христа)  као Бога и Сина пре векова и Просијавшег из суштине Родитеља; а Бог и Заступник спасења  као Оваплоћенога и Очовеченога, и Обновитеља у Себи наше природе, и Узводећег (нас) у древну лепоту слике (Божије), и Носећег у Себи заједничко лице човечанства. Зато је и додао (Пророк): "И ја ћу га учинити Првенцем" (Пс. 88/89, 27). Јер "Првенац међу многом браћом" (Рм. 8, 29) постао је Онај који је најприсније с нама узео удела у телу и крви (Јевр. 2, 14), Који као Бог Логос беше увек Син, не поставши доцније, а као Човек каже се да је и касније постао, да би остало у Њему непроменљиво својство Синовства. Јер пошто Он постаде тело (Јн. 1, 14), тело је постало Син Божији из самог корена бића због сједињења по Ипостаси, па се каже да је Он то постао, будући (то већ) божански, а поставши (то) као Човек.

(12) На гори, дакле, Тавору, узевши (Исус) истакнуте висином врлина (ученике), "преобрази се пред њима" (Мт. 17, 2). Пред ученицима се преображава Онај који је вечно на исти начин прослављен и (вечно) сија светлошћу Божанства. Јер, беспочетно од Оца рођен, Он има беспочетно природно зрачење Божанства, не касније добивши биће, нити пак славу. Јер Он је од Оца, али беспочетно и ванвремено, и има сопствену светлост Славе, и оваплотивши се Он је Један исти, остајући у истоветности Божанског сјаја. И прославља се Тело (Христово) истовремено са стварањем из небића у биће, и слава Божанства постаје и слава тела, јер је Један и ово и оно Христос, једносуштан Оцу и нама саприродан и једноприродан.

Према томе, иако свето Тело никада није било без удела у Божанској слави, него се из крајњег сједињења по Ипостаси савршено обогатило славом невидљивог Божанства, тако да је једна и иста слава Логоса и Тела, али будући да је (та) слава била невидљива у видљивом телу (Христовом), била је невидљива за оне који не могу сместити што је и Анђелима невидљиво, (то јест) за оне који су везани за тело. Преображава се, дакле, не добијајући оно што не беше, нити се претварајући у оно што не беше, него пројављујући Својим ученицима оно што беше, отварајући њихове очи и чинећи их од слепих гледајућима. И то значи оно "преобрази се пред њима". Јер Њега самог, остајућег у истоветности, поред оног што је раније виђен, виде Га сада ученици да се друго показује.

(13) "И засија се лице Његово као сунце" (Мт. 17, 2), (лице) Онога који је великом моћи снабдео сунце светлошћу, Који је ону светлост пре сунца створио, и светионик сунце  сасуд светлости, потом саздао (1 Мој. 1, 3 и 16). Јер Он је Светлост Истинита која се из Истините и Нематеријалне светлости вечно рађа, Очев Ипостасни Логос, Одсјај Славе, природно Обличје Бића (haraktir tis  ipostaseos) Бога и Оца (Јевре. 1, 3). Његово је Лице засијало као сунце.

Шта кажеш, о јеванђелисто? Зашто сравњујеш заиста несравњиве (стварности)? Зашто упоређујеш и паралелно стављаш заиста неупоредиве (ствари)? Зар Господар засија као слуга? Зар Неподношљива и Неприступна Светлост заблиста као ово сунце које сви гледају? Али, рећи ће (јеванђелист), нисам упоређивао нити сравњивао једину Једнородну и ничим представљиву Светлост Божанске славе, него говорећи онима који су везани телом, износим као пример оно међу телима које је најбоље и најсјајније, које није сасвим најсличније  јер је немогуће неумањиво изобразити у творевини Нестворено  него као што је сунце једно, а има две суштине: (једну) светлости која је постала раније, и (другу) тела (сунчевог) које је створено касније, кроз цело пак тело је неподељено сједињена светлост и то тело остаје само собом, а светлост се протеже на све крајеве земље, тако и Христос: будући Беспочетна и Неприступна "Светлост од Светлости" и поставши (тј. оваплотивши се) у временском и створеном телу, Он је Једно Сунце Правде, Један Христос, у двема природама нераздељиво познаван.

Дакле, свето Тело (Његово) јесте ограничено  јер стојећи на Тавору није се протезало изван горе,  док је Божанство ни у шта несместиво и изнад свега. И Тело сија као сунце, јер се збило сијање светлости из Тела. Јер све је постало заједничко Једнога Оваплоћенога Бога Логоса, оно што је тела и оно што је неограниченог Божанства; друго је пак оно (тј. Божанство) из којега су заједничке похвале славе, и друго је оно (тј. Тело) из којега познајемо заједничко страдање (Христово). Али Божанско побеђује и предаје свој сјај и славу Телу, остајући и у страдањима Само нестрадално. Тако је засијало Лице Његово као сунце, не као сунце, не као да Он није био сјајнији од сунца, него онолико колико су могли да виде они који су гледали. Јер, ако би Он показао сав сјај Славе, како они не би били спаљени? (Дакле), засија Лице Његово као сунце, јер оно што је у чулним стварима сунце, то је у духовним Бог.

"Хаљине пак Његове постадоше беле као светлост" (Мт. 17, 2). Као што је друго (нешто) сунце  јер је извориште светлости, немогуће да се јасно гледа  а друго је (нешто) светлост која из њега досеже до земље  јер је гледамо и посматрамо дејством Божије премудрости и човекољубља, да не бисмо сасвим постали лишени доброта  тако Лице светли јасније као сунце, а хаљине Његове беле се као светлост, прозрачиване предајом Божанске светлости.

(14) Док се то тако дешавало, да би се показао Један Господ Старог и Новог Завета, и да се у јеретика, чије је грло гроб отворен (Рм. 3, 13), уста затворе и да се потврди оживљење мртвих, и поверују да је Господар живих и мртвих Посведочавани (на Тавору), предстоје (Му) Мојсије и Илија као слуге Господару у слави и са Њиме разговарајући бивају виђени од сличних им слугу (Апостола  Мт. 17, 3). Јер је требало да они (Апостоли), видећи славу и слободу себи сличних слугу а Божјих служитеља, задиве се Господњем човекољубивом снисхођењу и још више поревнују и оснаже се за (предстојеће им) подвиге. Јер онај ко зна за награде трудовима, лако ће се осмелити на подвиге. Јер жеља добитка зна да покрене на непоштеђење тела.

Јер као што војници и борци (спортисти) и земљоделци и трговци са великом готовошћу прихватају се трудова и осмељавају се на бурну пучину и не мисле на звери и гусаре, да би стигли до жељеног добитка, и уколико виде оне који су се пре њих трудили да уживају у добитима још више се подстичу на подношење трудова, тако и духовни Господњи оружници и борци и земљоделци и трговци, не тежећи за земаљским добитима, нити жудећи за видљивим добрима, када виде својим очима оно што им у нади предстоји и (такође виде) оне који су се пре њих трудили да се наслађују уживањем добара која су очекивали, свакако ће се са још више воље спремити на подвиге, не устајући на борбу са људима, нити бијући ветар (1 Кор. 9, 26), нити ујармљујући волове у плугове и њима бразде земље орући, нити се боре са буром морских пучина, него се боре против поглаварстава таме (Еф. 6, 12), и радују се ударцима, и наготом богатство сабирају, и кормило крста истичу пред светске буре и њихове покретаче зле духове, и силом Духа одгоне их као разјарене и грабљиве зверове, (тако) сеју у људска срца као у неке бразде реч богоштовања и жању Господару плодоносно класје.

Но вратимо се нашој теми.
(15) Тада Мојсије с једне стране, како доликоваше, проговори: Чуј, духовни Израиљу, оно што не могаше слушати телесни Израиљ: "Господ је Бог твој један (тј. једини) Господ" (5 Мојс. 6, 4). Јер је Један Бог у Три Ипостаси познаван, пошто је једна суштина Божанства: Сведочећег Оца и Посведочаваног Сина и Осењујућег Духа (Мт. 17, 56). Овај кога Отац сада посведочава јесте Живот људи. Тај Живот, обешен на крсту, видеће неблагодарни (Израиљци  5 Мојс. 28, 66; Јн. 19, 37; Д.Ан. 5, 30) и свом Животу неће поверовати. С друге пак стране, Илија одговори: Ово је Онај којега у старини као тихи поветарац Духом бестелесног сагледах (2 Цар. 19, 12). "Јер Бога нико никада није видео" по природи, како јесте (Јн. 1, 18). И оно што је видео, у Духу је то сагледао. "Ова је промена деснице Вишњега" (Пс. 76, 10). Ово је "оно што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође" никада (1 Кор. 2, 9). "Тако ћемо", у будућем веку, "свагда са Господом бити" (1 Сол. 4, 17), Христа гледајући блистајућег светлошћу Божанства.

(16) А зашто Петар, поставши гледалац таквог Божанског откривења, као надахнут Духом, рече Господу: "Добро нам је овде бити" (Мт. 17, 4)? (Разумљиво је), јер ко би заменио светлост за мрак? Видите ли ово сунце, како је лепо, како красно, како пријатно, како жељено, зрачеће и светлеће; и живот, како је сладак и љубак, и како се њега сви држе и све чине да га не би изгубили. Колико мислите да је већма жељенија и слађа Самосветлост, од које светли свака светлост; и Саможивот, којим се сваки живот оживљава и предаје, којим сви живимо и крећемо се и јесмо (Д. Ап. 17, 28)  колико је већма жељенији и слађи? Нема никакве сладости, нема никакве жсље, нема речи, нема замисли која би меру те надмоћи представила. Превазилази свако упоређење и мерама не подлеже. Јер како ће се измерити Неограничено и Необухватљиво за саме мисли? Ова Светлост односи победу над сваком природом. Овај Живот је онај који је победио свет (1 Јн. 5, 4). Како, дакле, да није добро одвајати се од добра? (Зато) Петар није неумесно говорио.

Али, пошто је све добро у своје време  "јер има време свакој ствари", рекао је Соломон (Прон. 3, 1),  требало је да се добро не ограничи само на оне који су ту били, него да се добро излије и пређе на све верујуће, да би било више оних који ће узети удела у доброчинству, а то је имао да доврши крст и страдање и смрт (Христова). Није добро да остане (само) ту Онај који је сопственом крвљу искупио Своје створење, ради чега се и оваплотио. Да је остао на гори Тавору, не би се до краја остварило обећање теби, (Петре), нити би (ти) постао кључар Царства, нити би се разбојнику Рај отворио, нити би био уништен горди тиранин смрти, нити би се разорило царство пакла, нити би Адам био спасен, нити би Ева била искупљена, нити би Патријарси, Пророци и Праведници били ослобођени из утробе ада, нити би се природа оденула у непропадљивост.

Да Адам није пре времена затражио обожење, жеља би му се испунила. (Зато), о Петре, не тражи добра пре времена. Има времена када ћеш ово виђење без краја добити. Владика те не поставља за градитеља шатора, него Цркве свега света. Твоји (овдашњи) ученици, твоје овце, које ти Добри архипастир уручи, остварили су твоје речи направивши (сада на Тавору) шаторе Христу и Мојсију и Илији, Његовим служитељима, у којима (ми) данас празнујемо.

Петар није ово говорио (својим) разумом, него надахнућем Духа Који је будуће (ствари) предодређивао. "Јер не знађаше шта говори", вели Лука божанствени (Лк. 9, 33). А узрок (тога) додаје Марко: "Јер бијаху. вели, уплашени" (Мр. 9, 6).

Док је Симон (Петар) то говорио "гле облак сјајан заклони их" (Мт. 17, 5) и ученике захвати страх велики видећи Исуса Спаситеља и Господа са Мојсијем и Илијом да се налазе унутар облака.

(17) У старини боговидац (Мојсије) улази у божански примрак (2 Мој. 20, 21), указујући на сенку Закона (старозаветног), јер чуј шта пише Павле: "Закон имађаше сенку будућих добара" а не саму истину (Јевр. 10, 1). И тада Израиљ није могао да гледа у славу лица Мојсијева која пролази (2 Кор. 3, 7), док ми "откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавајући се из славе у славу већу, као од Духа Господа" (2 Кор. 3, 18). Отуда (сада) заклони их не облак примрака, него светлости. Јер "тајна сакривена од векова и од покољења" (Кол. 1, 26) откри се, и слава постојана и вечна показује се. Управо зато Мојсије са Илијом предстадоше (пред Христа), представљајући лице Закона и Пророка. Јер Онога кога Закон и Пророци проповедају, Тај се нађе да је Исус Животодавац (Јн. 1, 45). И Мојсије изображава (овде) сабор светих уснулих у древности, а Илија оних живих. Јер је Преображавани  Господар живих и умрлих. Мојсије (данас) уђе у Земљу обећану, јер га уведе Исус, Дародавац наслеђа, и оно што је у старини праобразно видео, данас га то изобилно обасјава, јер то показује светлозрачност облака.

(18) "И чу се глас из облака, говорећи: Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајте" (Лк. 9, 35; Мт. 17, 5). Глас Оца из облака  Духа (Светог), чуо се: "Ово је Син мој Љубљени, овај Човек кога видите, Онај Који Јесте и Који се види, Који је јуче постао Човек, Који смирено са вама живи (sinanastrefomenos  борави и дружи се  Варух 3, 38), Чије лице сада засија, Тај је Син мој Љубљени, Предвечни, Једини из Јединога Јединородни, ванвремено и вечно произашао из мене Родитеља, Који из мене и у мени и са мном вечно Јесте, а не каснији по бићу. Из мене: као из Очевог узрока, рођен из моје Суштине и Ипостаси (тј. Личности), зато је и Једносуштан. У мени: као неодељиво и неиступајући рађан. Са мном: као самосавршена постојећа Ипостас (Личност); не као изговорена реч која се у ваздуху разлива, зато је и Љубљени. Јер који је син тако љубљен као јединородни?

"Он је по мојој вољи". Вољом (евдокиа = благовољењем) Оца Његов се Јединородни Син и Логос оваплотио (Јн. 1, 14; Еф. 1, 59); вољом Оца у Јединородном Сину Његовом изврши се спасење свега света: воља Оца у Јединородном Сину састави сједињење свију и свега (Еф. 1, 10). Јер ако је човек мали свет носећи у себи свезу сваког видљивог и невидљивог бића, будући и једно и друго, заиста је благоизволео Господ и Творац и Господар свега да у Јединородном и Једносуштном Сину Његовом буде сједињење Божанства и човечанства и кроз то све творевине  "да Бог буде све у свему" (1 Кор. 15, 28).

"Ово је Син мој", Славе моје Сјај, Обличје Бића мојега (Јевр. 1, 3), кроз Којег сам и Анђеле створио, Којим сам Небо утврдио, Земљу засновао, "Који држи све моћном речју Својом" (Јевр. 1, 24) и "Духом уста својих" (Пс. 32/33, 6), то јест Живоначалним и владичанским Духом (Светим).
"Њега слушајте". Јер ко Њега прима, прима мене Који сам Га послао (Лк. 9, 48), послао не господарски, него очински. Јер Он бива послат као човек, а као Бог остаје у Мени и ја у Њему (Јн. 6,56 и 17, 21). Ко не поштује Јединородног и Љубљеног Сина мог, тај не поштује Оца  Мене који сам Га родио (Јн. 5. 23). "Њега слушајте", јер Он "има речи живота вечнога" (Јн. 6. 68). Ово је закључак из онога што се (на Тавору) савршавало, ово је смисао (ове) тајне. (19) Шта бива затим? Мојсија и Илију послао је (Христос) у њихова места, а појављује се само Апостолима, и тако силазе са горе (Тавора), ништа никоме од виђенога и чувенога не говорећи, јер је то Господ заповедио. А зашто то и ради чега, рећи ћу: мислим да је (Христос) знао да су (остали) ученици несавршени, јер још нису стекли савршено заједништво у Духу (Светом), па да не би жалост испунила срца њихова. и да не би издајника (Јуду) беснило зависти опседало.
Хајдете, зато, да и ми са овом темом завршимо нашу реч.

(20) Ви пак свагда памтићете ово што је речено, носећи у срцу лепоту оног виђења, слушајући свагда у ушима Очев глас: "Ово је"  не слуга, не посланик, не Анђео (Варух 3, 38), него  "Син мој Љубљени, Њега слушајте"!

Слушајмо, зато, Њега шта (нам) говори: "Љуби Господа Бога твојега свим срцем својим! Не уби, а ни не гневи се залуд на брата свога! Помири се најпре са братом својим, и онда дођи и принеси дар свој! Не чини прељубе, нити се прилепљуј за туђу лепоту! Не куни се криво, нити се (уопште) куни, него нека реч ваша буде: да, да; и не, не, а што је више од тога, то је изум лукавога. Не сведочи лажно! Не отимај, него и ономе који тражи од тебе подај! И који хоће да му позајмиш, не одреци му; и онога који твоје узима, немој спречавати! Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вређају и прогоне! Не судите, да вам се не суди! Праштајте, и опростиће вам се!  да (тако) будете синови Оца вашега, савршени и милостиви као што је Отац ваш Небески, јер Он сунцем Својим обасјава и зле и добре и даје дажд праведнима и неправеднима" (Мт. 5  7 глава).

Ове Божанске заповести држимо са сваком пажњом, да бисмо се и ми насладили Његове Божанске лепоте, испуњени Његовим најслађим укусом, сада (у овом животу) колико је могуће онима који су натоварени овим шатором тела (2 Кор. 5, 28), а потом (у будућем животу) јасније и чистије, када праведници засијају као сунце (Мт. 13, 43), када, ослобођени потреба тела као Анђели, са Господом буду непропадљиви  у великом и славном откривењу Самога Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа (1 Кор. 1,7;
Тит 2, 13), са Којим слава Оцу, са Светим Духом, сада и у бескрајне векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН
РЕЧ НА РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ХОДИТЕ сви народи, сав род људски, сваки језик и узраст и свако звање, да са радошћу празнујемо рођендан Радости свега света. Јер ако незнабошци са сваком чашћу прослављаху рођендане богова својих, који лажним митовима обмањиваху ум и помрачаваху истину, и рођендане царева својих, носећи им свако дар по моћи својој и притом на штету свога иметка, — колико ли већма ми треба да чествујемо рођендан Богородице, Којом се сав род људски исправи, Којом се жалост праматере Еве претвори у радост? Јер она, Ева, чу одлуку божанску: У мукама ћеш рађати децу, а Ова, Богородица, чу речи: Радуј се, Благодатна! Она чу: Бићеш потчињена мужу своме, а Ова: Господ је с Тобом (1 Мојс. 3,16; Лк. 1,28).

Шта ћемо, дакле, принети Мајци Речи, него реч? Сва твар нека празнује са нама и нека хвали Ане свете порођај најсветији, јер је родила свету Ризницу добара неотуђивих. Јер Њоме — Богородицом, Творац је кроз људску природу сву твар претворио на боље. Јер ако је човек, постојећи између духа и материје, свеза све видљиве и невидљиве твари, онда је Реч Божја — Творац, сјединивши се са природом људском, преко ње се сјединио и са целокупном творевином.

Празнујмо, дакле, данас разрешење људске неплодности, јер се овим пресече немаштина добара. Али, зашто се од нероткиње роди Дјева Мати? Зато што је требало да Једино Ново под сунцем, главно и највеће Чудо, чудима буде припремљено и постепено се од мањег узиђе на оно што је више. А имам и други разлог, узвишенији од овог и божанскији. Природа се, наиме, побеђује благодаћу и стоји бојажљиво, не усуђујући се да прва крене. Пошто се, дакле, од Ане имала родити Богородица Дјева, зато се природа није усуђивала да предухитри плод благодати, него је остала бесплодна док благодат не произрасте род. Јер је требало да буде прворођена Она која је имала родити Прворођенога све твари, у Коме све постоји (Кол. 1,15.17).

О блажени супрузи Јоакиме и Ано, вама је дужна сва наша природа, јер је кроз вас принела Дар Творцу, Дар изнад свих других дарова — чесну Матер, једину достојну Саздатеља! О преблажено бедро Јоакимово, из којега произађе семе пречисто! О предивна материцо Анина, у којој се постепено уобличи и узрасте и роди се Дете пресвето! О утробо, која си носила у себи живо и одушевљено Небо, пространије од небеских пространстава! О гумно, које си донело Стог животворне пшенице, као што и сам Христос негде рече: Ако зрно пшенично, паднувши у земљу не умре, онда једно остане (Јн. 12, 24)! О груди, које сте дојиле Ону која је дојила Хранитеља света! О чудеса над чудесима, и предивних ствари над предивнима! Али је и требало тако да се Божје неисказано и снисходљиво оваплоћење најави и припреми чудесима.

Али, како ћу да продужим даље? Ум ми је скоро у вансебности, а страх и љубав ме по пола разделише; срце ми бије, а језик ми се завезао. Не могу да издржим ову радост. Побеђен сам чудесима, преодушевљен постадох од љубави. Нека одступи страховање, нека побеђује љубав, нека пева лира Духа Светог. Нека се радују небеса и нек се весели земља (Пс. 95, 11).

Данас се двери нероткиње отварају, и рађа се девичанска Двер божанска, из Које ће и кроз Коју ће Бог, Који је изнад свих бића, телесно у васељену ући, сходно речима Павла који чу неисказане речи (Јевр. 1, 6; Кол. 2, 9; 2 Кор. 12, 4). Данас из корена Јесејева Шибљика произрасте, из Које ће произаћи свету Цвет Богоипостасни.

Данас од земљане природе Небо на земљи саздаде Онај који је некада од вода створио и на висину поставио свод небески. И заиста је ово Небо много од онога чудесније и божанскије: јер Онај који је на ономе сунце створио, Сам се из овог Неба рађа као Сунце Правде. — Две природе Он има, макар безглави Монофизити побеснели; једну има Ипостас, макар Несторијанци пресвиснули. — Јер Светлост Вечна, што од Вечне Светлости предвечно има биће своје, Светлост духовна и бестелесна, од Дјеве се оваплоћује, и као Женик из чертога произилази, и Бог будући, човек касније постаје, да као Див с радошћу прође пут наше природе, и кроз страдања до смрти дође и свеже Јакога и преотме му плен његов, то јест нашу природу, и у небеску земљу поврати овцу заблуделу.

Данас Син дрводељин, Свеуметнички Логос Онога који је све Њиме створио, свемоћна Десница Бога Вишњега, наоштрив Духом као прстом Својим отупелу секиру природе наше, начини Себи живу Лествицу, чија се основа на земљу ослања а врх Њен је до самог неба, и на Њој Бог почину — као што Јој и Јаков слику виде —, и преко Ње Бог сиђе непреходно, боље рећи спусти се снисходљиво, и на земљи се јави и са људима поживе (1 Мојс. 28, 12—13; Варух 3, 38). Јер то је Његов силазак, и снисходеће понижење, и живљење на земљи, и познање Његово које нам даде на земљи. На земљу се ослања духовна Лествица — Дјева, јер има своје порекло са земље, а врх Јој је до неба. Јер сваке је жене глава муж, а Њој, пошто мужа не позна, глава Јој би Бог и Отац, Који Духом Светим изврши договор и као неко духовно семе божанско посла Свога Сина и Логоса, свемоћну Силу Своју. Јер благовољењем Оца, не од сједињења природног, него од Духа Светог и Марије Дјеве, натприродно и непроменљиво Логос постаде тело и усели се у нас (Јн. 1, 14). Јер сједињење Бога са људима бива кроз Духа Светога.

Ко може примити нека прими; ко има уши да чује нека чује (Мт. 19, 12; Лк. 8, 8). Удаљимо се од телесног појимања. Бог је бестрасан, о људи, и раније родивши бестрасно Сина по природи, Њега бестрасно Истог рађа и сада по домостроју. И сведок је томе богоотац Давид, говорећи: Господ рече мени: Син мој јеси Ти, ја Те данас родих (Пс. 2, 7). А ово 'данас' нема места у рођењу предвечноме, јер је оно надвремено.

Данас се саздадоше Врата на истоку, кроз Која ће Христос ући и изаћи и остаће Врата затворена (Јез. 44, 1—3), у којим Вратима је Христос — Врата овцама (Јн. 10, 7). Њему је име Исток (Лк. 1, 78), кроз Којега ми имамо приступ Оцу Првосветлосноме. Данас залахорише поветарци, свеопште весници радости. Нека се радује одозго небо и нек се весели одоздо земља, море земаљско нека се заталаса: јер се у њему рађа Шкољка, Која ће од Муње Божанства с неба зачети у утроби и родити Сина — Бисер драгоцени — Христа. Из Ње ће Цар Славе, обукавши се у порфиру тела, походити заробљенике и дати им опроштај. Нека игра природа, јер се рађа Овчица, из Које ће Пастир обући на Се јагње и растргнути одећу некадашње смртности. Нека се радује девственост, јер се, по Исаији (7, 14), роди Девојка, Која ће затруднети и родити Сина, и даће Му име Емануил, то јест С нама Бог. С нама је Бог, познајте Несторијанци, и покорите се, јер је с нама Бог. Не анђео, не посредник, него ће сам Господ доћи и спашће нас (Ис. 8, 8—9; 63, 9).

Благословен Који долази у име Господње, Бог је Господ и јави се нама (Пс. 117, 26—27; Мт. 21, 9). Саставимо празник поводом рођења Богородице. Радуј се Ана, неплодна и која не рађа; кликни и узвикни ти што не знаш мука порођајних (Ис. 54, 1). Весели се Јоакиме, јер из Кћери твоје Дете нам се роди, Син нам се даде, и име Му је: Анђео Великог Савета — савета о спасењу свега света —, Бог Силни (Ис. 9, 6).

Нека се постиди Несторије и нека стави руку на уста. Дете је Бог, па како није Богородица Она која Га је родила? "Ако ко не признаје Свету Дјеву Богородицом, такав је далеко од Божанства". Ова реч није моја, па ипак је реч моја, јер је примих од оца нашег Григорија Богослова као најбогословскије наслеђе и предање.

О блажени супрузи Јоакиме и Ано, заиста сте свебеспрекорни. Познасмо вас по плоду утробе ваше, као што негде рече Господ: Познаћете их по плодовима њиховим (Мт. 7, 16). Поживели сте угодно Богу и достојно Оне што се од вас роди. Јер поживевши праведно и целомудрено, породили сте Украс девичанства — Ону која је пре рађања Дјева, и у рађању Дјева, и после рађања Дјева, једина Дјева и Приснодјева, једина и умом и душом и телом Вечнодевствујућа. Јер и требаше да Девственост, произашла из целомудрености, произведе јединог Јединородног Светлосника телесно, по благовољењу Онога који Га је бестелесно родио; Њега, Који не рађа али се вечно рађа, Којега је рођење ипостасно својство.

О! коликих чуда и каквих чудних супротности постаде радионица ова Девојчица: пород од нероткиње, девичанство које рађа, сједињење Божанства и човечанства, страдања и нестрадалности живота и смрти, тако да у свему и свуда лошије буде побеђено бољим! И све то, о Господе, ради мога спасења! Јер си ме Ти тако заволео да све то ниси преко Анђела ни неког другог створења учинио, него си и прво стварање и ово сада престварање Сам Собом извршио. Због тога певам и хвалим се и сав од радости поскакујем, и опет се враћам ка Извору ових преславних чудеса, и вином весеља испуњен опет ударам у лиру Духа и певам песму божанску, рођенданску.

О, најцеломудрији пару грлица разумних, Јоакиме и Ано! Закон природе — целомудреност сачувавши, ви се удостојисте надприроднога, јер свету родисте Матер Божију Која за мужа не знађаше. Свето и побожно живећи у људској природи, ви сад родисте Кћер изнад Анђела и Анђелима Господарицу. О, Кћери најлепша и најслађа! О, Крине усред трња узрасли, из племенитог и царског корена Давидовог! Тобом се царство обогати свештенством, кроз Тебе дође промена закона, и откри се смисао скриван испод слова, јер свештеничко достојанство пређе са Левитског на племе Давидово. О, Ружо израсла из Јудејског трња, Ти си Мирисом божанским испунила све и сва! О, Кћери Адамова и Мајко Божија! Блажено бедро и утроба из којих Ти произађе. Блажено наручје које Те ношаше и уста која се удостојише Твојих чистих пољубаца, а то су само родитељска уста, да би Ти била у свему и свагда чиста и девствена.

Данас је почетак спасења света. Кликни Господу сва земљо; певајте и хвалите и веселите се (Пс. 97, 4). Уздигните глас свој, уздигните, и не бојте се (Ис. 40, 9), јер нам се роди Мати Божија код светих Врата Овчијих, из Које благоизволи да се роди Јагње Божије што узе на Се грехе света (Јн. 1, 29).

Играјте горе — разумна бића, и уздигните се до висине духовног созерцања. Јер рађа се најистакнутија Гора Господња, што свако брдо и гору надилази и превазилази, то јест људску и ангелску величину, од Које Горе изволи да се телесно без руку одсече Камен Крајеугаони Христос — једна Ипостас што раздељене сједињује, то јест Божанство и човечанство, Анђеле и људе, незнабошце и телесни Израиљ у један духовни Израиљ. Гора Божија, Гора богата, Гора украшена, Гора богата; Гора на Којој Бог благоизволи обитавати. Колесница божанска окружена мириадама Херувима и Серафима, божанском благодаћу управљанима (Пс. 67, 16—18). Планински Врх светији од Синајског врха, јер га не покрива облак и дим и бура и страшан огањ, него светлосветлећи сјај Духа Пресветог. Јер док тамо на Синају Реч Божја исписа Духом као прстом закон на каменим таблицама, овде се у Дјеви сама та Реч оваплоти од Духа Светог и Њене чисте крви, и Себе Самога даде нашој природи као најбољи лек за спасење. Тамо је била само мана, а овде — Онај који даје сладост мани.

Скинија она драгоцена и значајна, коју начини у пустињи Мојсије од разноврсне и скупоцене материје, а још пре ње сам шатор оца Аврама, нека се поклоне овој живој и разумној Скинији Божијој. Јер Ова постаде не просто сасуд дејства Божијега, него суштински саме Ипостаси Сина Божијег. Нека одасвуд златом опточени ковчег схвати своју неупоредивост с Њоме, а такође и златна стамна и светиљка и трпеза и ове оне старозаветне ствари, јер Њеном прасликом бише почаствоване, као сенке истинског Оригинала.

Данас Књигу нову начини светворачка Божија Реч, Коју Отац из срца изговори и Која ће језиком Божјим као пером бити у Њој написана Духом; која се Књига даде човеку писменом и он је не прочита (Ис. 29, 1—12), јер не позна Јосиф Марију нити силу ове тајне. О, најсвештенија Кћери Јоакима и Ане, Која би сакривена од начала и власти и од распаљених стрела лукавога! Кћери одгајена у одајама Духа и сачувана беспрекорном за Невесту Божју и Матер природног Сина Божјег. О, Кћери најсвештенија, у наручју материнском ношена и страшна за све одступничке силе! О, Кћери најсвештенија, млеком из груди храњена и Анђелима окружена! О, Кћери богољубљена, славо оних који Те родише! Тебе зову блаженом сва покољења, као што Ти рече и обистини се (Лк. 1, 48). О, Кћери достојна Бога, Лепото људске природе, Украсе жена, Исправитељко праматере Еве; јер се она од пада исправи Твојим рађањем Христа. Јер ако је прва Ева и довела до преступа, и кроз њу је ушла смрт, и послужила је змији да дође до праоца Адама (1 Мој. 3, 5—6), али зато Марија, послуживши Савету Божанскоме, превари преваранта змију и у свет уведе нетрулежност и бесмртност.

О, Кћери увек девствена, Која не потребоваше мужа ради зачећа, јер Онај кога Ти у утроби ношаше има Свог вечнога Оца! О, Кћери пореклом са земље, а у наручју богородитељском држала си Саздатеља! Векови су се такмичили који ће се од њих похвалити рођењем Твојим, ал' утакмицу векова победи предодређени Савет Бога Који створи све векове, те постадоше последњи први добивши у део Твоје рођење. Заиста си чеснија од сваког створења, јер једино од Тебе Творац узе удео — првину наше природе: тело Његово од тела је Твога, и крв Његова од крви је Твоје, и млеко груди Твојих сисао је Бог, и уста се Твоја сјединише са устима Божјим. О, несхватљивих и непојмљивих ствари! Провидећи Те достојном Бог свега света, заволе Те, и заволевши предодреди, и у последња времена приведе Те у биће, и показа Те Богородицу Матер и Хранитељку Сина Свога и Логоса.

Кажу да су супротне ствари лекови за супротне, мада супротно не настаје из супротнога. Јер иако свака ствар чини оно што сама по природи јесте служећи се супротним стварима, то не значи да је по природи и постала од супротнога. Тако, као што грех, наносећи ми смрт преко добра, као такав сам се показа да је врло грешан и пагубан (Рм. 7, 13), тако је и Узрочник добара Христос кроз супротне ствари учинио нама оно што је Сам Он по природи. Јер тамо где се умножи грех, тамо и благодат преизобилова (Рм. 5, 20). Да смо ми сачували ону прву заједницу с Богом, не бисмо се ове веће и преславније удостојили. Сада пак, отпавши кроз грех од прве заједнице и општења, јер не сачувасмо оно што добисмо, Божјим састрадањем бисмо помиловани и прихваћени, да сигурна буде заједница и општење. Јер Онај који нас је примио и прихватио моћан је да ово сједињење сачува нераскидљивим.

Јер пошто се у разврату и прељуби исквари сва земља, и народ Господњи духом прељубе одступи од Господа Бога свога (Ос. 1, 2; 4, 12), Који га стече мишицом Својом високом и моћном, и изведе га чудима и знацима из дома ропства Фараону, и преведе га преко мора Црвенога, и руководи га у облаку дању и у светлости огња ноћу (2 Мојс. 13, 14), и срце се њихово обрати у Египат, и поста народ Господњи не више Његов народ, и помиловани поста непомилован, и омиљени не омиљени (Ос. 2, 25); због тога се сада рађа Девојка — сушта противност блуда и прељубе предака. Она се сада Богу заручује, и рађа Божију Милост — Христа. И народ Божји постају они што пре не беху народ Његов, и непомиловани бива помилован, и неомиљени бива омиљен и љубљен. Јер се из Ње рађа Син Божји Љубљени, Који је по Његовој вољи (Мт. 3,17).

Чокот са добрим лозама из Ане произрасте и нама процвета Грозд сладости, Који људима земним точи нектар за живот вечни. Јоаким и Ана посејаше себи у правди и пожњеше плод живота (Ос. 10, 12). Просветлише себе светлошћу познања и Господа Бога потражише, и дође им плод праведности. Осоколи се земљо и децо Сионова, радујте се Господу Богу вашему; јер прорасте и пролиста пустиња, нероткиња донесе плод свој (Јоил 2, 21—23). Јоаким и Ана као горе духовне, сладости свима источише (Амос 9, 13). Весели се, Ано најблаженија, јер ти породи Женско, Које је Мати Божија, Двер Светлости, Извор Живота; Женско које ће уништити преступ женскиња.

Лице ће овога Женскога умољавати богаташи народни; овој ће се Женској цареви незнабожачки поклонити и дарове ће доносити (Пс. 44, 12). Ово ћеш Женско ти, Ана, Богу Свецару привести, јер је украшена златним украсима — лепотом врлина огрнута и Духа благодаћу окићена. Њена је слава унутра; јер је сваке жене слава муж њен споља покрај ње, а слава је Богородице унутра — Плод утробе Њене.

О Женско вољено и преблажено! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). О Женско, Кћери Царева и Мајко: Кћери Давида цара и Мајко Свецара Бога. О божанска и жива Статуо, Којој се обрадова Бог који је начини (Пс. 103, 31). Јер ум имаш Богом руковођен и једино Богу обраћен; жеља пак Твоја сва је усмерена ка Једино Жељеноме и љубави Достојноме; гњев је Твој окренут једино против греха и његовог родитеља. Живот си имала изнад природе, јер си живела не ради Себе, пошто се ради Себе ниси ни родила. Живела си само Богу, ради Којег си у живот и дошла — да би послужила спасењу свега света, како би се кроз Тебе испунио Древни Савет Божји: о Бога Логоса оваплоћењу и о нашем обожењу. Твоја наклоност ка јелу била је само према храни речи Божијих и само си се њима насићивала. Била си као Маслина многоплодна у дому Божијем (Пс. 51, 10), као Дрво засађено на изворима вода Духа; као Дрво Живота, које Плод свој даде у предодређено од Бога време (Пс. 1,3) — то јест Бога оваплоћенога, свих бића Живот Вечни. Сваку душекорисну и добру помисао привлачила си, а сваку сувишну и за душу штетну пре окушања си одбацивала. Очи су Ти биле свагда ка Господу (Пс. 24, 15), гледајући на Светлост вечну и неприступну. Уши су Ти слушале речи божанске и радовале се лири Духа Светога; кроз те уши уђе Реч Божја да се у Теби оваплоти. Ноздрве је Твоје привлачио једино мирис Женика Твога, Онога што је божанско Миро, Које се добровољно изли и помаза Своје човечанство. Јер вели Свето Писмо: Име је Твоје Миро изливено (Песма 1, 3). Уста су Твоја хвалила Господа и Његовим се устима прилепљивала. Језик и грло Твоје знали су само за речи Божје и наслађивали се божанском сладошћу. Срце Твоје би чисто и неупрљано, гледајући и љубећи Бога Невидљивога. Утроба Твоја би таква да се у њу усели Несместиви, и груди Твоје са млеком — да се из њих храњаше Бог Дете Исус. Двер Божја би свагда девствујућа. Руке — Бога носеће, и колена — престо узвишенији од Херувима, помоћу њих се руке слабачке и ноге одузете оснажише. Ноге — као светиљком сјајном вођене законом Божјим, и за Њим неодступно трчаху, докле Љубљеног не привукоше Љубећој. Сва си обиталиште Духа Светог, сва — Град Бога Живога. Град који радосно запљускују валови реке (Пс. 45, 5), то јест таласи благодатних дарова Духа. Сва си лепа и добра, сва си блиска Богу (Песма 4, 7; 6, 4). Јер превазишавши Херувиме и надвисивши Серафиме, Ти постаде сасвим блиска Богу.

О, чудо веће од свих чудеса: Жена постаде изнад Серафима! Јер се Бог јави умањен нешто мало мањи од Анђела (Јевр. 2, 7—9). Нека ућути Соломон премудри и нека не говори: Нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). О Дјево Богоблагодатна, Храме Божји свети, Којега духовни Соломон — Миротворац начини и Сам се усели у Њега; Храме, украшени не златом и мртвим камењем, већ уместо злата сија се Духом, и уместо драгог камења има драгоцени Бисер — Христа, Жар Божанства, Којега замоли да се дотакне и наших усана да би и ми, очистивши се, хвалили Га са Оцем и Духом, кличући Му: Свет је, Свет, Свет Господ Саваот (Ис. 6, 3—7) — једна природа Божанства у Три Ипостаси. Свет је Бог и Отац, Који је благоизволео да се у Теби и из Тебе изврши тајна коју пре векова предодреди. Свет је Крепки, Син Божји и Бог Јединородни, Који Те данас изведе првородну од мајке нероткиње да се Он, као Јединородни од Оца и Првородни све твари, роди јединородан од Тебе Дјеве Матере, Он — прворођени међу многом браћом (Рм. 8, 29), Који најприсније с нама узе од Тебе удела у телу и крви (Јевр. 2, 14). Он Те не произведе од самога оца, нити пак од саме матере, да се једином Јединородном сачува јединорођеност у свему. Јер је Он једини од јединог Оца Јединородни и једини из једине Матере. Свет је Бесмртни, Дух Пресвети, Који Те росом Свога Божанства неповређеном сачува од Божанскога Огња — јер то и Мојсијева купина наговештаваше.

Радујте се Овчија Врата, најсветији храме Божије Матере! Радујте се Овчија Врата, још од предака обиталиште Царице! Радујте се Овчија Врата, некадашњи торе Јоакимових оваца, а сада небу подобна цркво разумног стада Христовог. Твоја је бања некада једном годишње примала Божјег Анђела, који воду замућиваше, и који од болесника први у њу силажаше он се једини од сталне болести ослобађаше (Јн. 5, 2—4). Сада пак, ти имаш мноштво Небеских Војски које са нама хвале Богоматер, овај Бездан чудеса, овај Извор исцељења свега света. Јер Она не прими Анђела служитеља, већ Ангела Великог Савета, Који нечујно као Роса Доброте сиђе на руно и сву природу нашу, оболелу и пропадљивости наклоњену, подиже на здравље без болести и на живот неостариви. Због Њега и онај што у теби лежаше узет, скакаше радосно као јелен (Јн. 5, 8—9). Радујте се, зато, чесна Врата Овчија, нека вам стално расте благодат!

Радуј се Марија, најслађа Кћери Анина! Опет ме ка Теби привлачи љубав. Како да изобразим Твој ход најсмернији? Како ли одећу Твоју? Како пак благодатност лица Твога? Мудрост зрелости Ти имаде у телу младоме; одећу пристојну без икакве раскоши и разнежености; ход спокојан и скроман без било какве разметљивости; понашање озбиљно и благо с кротошћу, мушкарцима неприступно, чему је сведок и страх који Те обузе при Ангеловом необичном поздраву (Лк. 1, 29). Родитељима си била послушна и покорна; са смерним мишљењем и у највишим созерцањима; реч Ти је блага и кротка, из негневљиве душе изговарана. И шта још друго да кажем, него да си Ти — достојно Бога Обиталиште. Зато Те достојно сва покољења прослављају, као одабрану Славу човечанства. Ти си похвала свештеника, укрепљење царева, нада хришћана, многоплодна Младица девичанства, јер се преко Тебе лепота девствености распространи. Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). Благословени су они који Те исповедају Богородицом, а осуђени они који то одричу.

О свештени супрузи, Јоакиме и Ано, примите од мене ову реч рођенданску. О Кћери Јоакима и Ане и Владичице, прими реч слуге Твога грешнога, но који топло љуби Тебе и поштује, и има Тебе — једину Наду радости своје, и Заштитницу живота свога, и Примиритељку Сину Твоме, и сигурни Залог спасења свога. Ти ћеш скинути с мене бреме грехова, и развејати облак што ми ум помрачује, и раскинути привезаност за материјално, и прекратити искушења, и корисно ми руководити живот, и одвести ме вишњему блаженству, а свету ћеш мир подарити, и свима житељима града овдашњега радост савршену и спасење вечно, молитвама оних који Те родише и све пуноће верника Цркве.

Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, Исус Христос, Син Божји, Њему слава и величанство са Оцем и Светим Духом, кроза све векове векова. Амин.

превео: авва Јустин
 
 

РЕЧ НА РОЖДЕСТВО ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ГОСПОД који живи на небу, желећи да се јави на земљи и поживи са људима, претходно уготови на њој обиталиште славе Своје — Пречисту Своју Матер. Јер је у царева обичај, да припреме себи палату за боравак у граду у који имају намеру отићи. И као што палате земаљских царева граде најискуснији мајстори из скупоценог материјала на најлепшем месту, лепше и пространије од осталих обиталишта људских, тако се имала саградити и палата славе Цара Небеснога. У Старом Завету, када Бог зажеле да живи у Јерусалиму, Соломон Му подиже храм преко најискуснијег неимара Химара, који бејаше врло вешт, паметан и пун знања (3 Цар. 7, 13—40; 2 Днев. 2, 13—14; 4, 11.16). Соломон сагради храм из најскупоценије грађе, од изврсног камења, од мирисавог дрвећа: кедра и кипариса са Ливана, и од чистога злата, на највишем месту, на гори Морији. Лепоти храма много допринесе и то, што на његовим зидовима изваја херувиме, разно дрвеће и цвеће. По пространству храм беше огроман, тако да је у њему комотно могло стати мноштво Израиљаца! и сиђе на њега слава Господња у огњу и облаку. Ипак храм тај беше недовољан да у себи смести несместивог Бога. Соломон Му подиже храм, али Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима. Где је дом који бисте ми сазидали? говори Господ. Или где је место за моје почивање (Ис. 66, 1; Д.А. 7,48).

И гле, Господ благоизволе да се у почетку новозаветне благодати начини нерукотворени храм — Пречиста, Преблагословена Дјева Марија. А који делатељ начини тај храм? Ваистину најмудрији, сама Премудрост Божија, као што говори Писмо:

Премудрост начини себи дом (Прич. 9, 1). А све што Премудрост Божија ствара, дивно је и савршено. Пошто пак оживљену палату Речи начини Премудрост Божија, стога се начини савршени храм за савршеног Бога, пресветла палата за пресветлог Цара, пречисти и неоскврнављени чардак за пречистог и неоскврнављеног Женика, беспрекорно обиталиште за беспрекорно Јагње. Овоме је верни сведок на небу који говори к Њој:

Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка на теби (Песма над песм. 4, 7). И свети Дамаскин каже: "Сва је — палата Духа, сва — град Божји, море благодати; сва је лепа, сва — блиска Богу".

Но, од какве грађе би начињена ова палата? Заиста од најскупоценије: јер произађе, као из скупоценога камена, из царскога рода, од Давида, који порази Голијата каменом из праћке, који праобразоваше камен — Христа; и као од мирисавих дрвета кедра и кипариса, Дјева Богородица се роди из рода првосвештеничког, који приноси миомирисне жртве Богу. Отац њен, свети праведни Јоаким беше син Варпафира, који води своје порекло од Давидова сина Натана; а мати њена, света праведна Ана беше кћи свештеника Матана из племена Аронова. Тако, Пречиста Дјева бејаше по оцу царскога рода, а по мајци — првосвештеничкога. О, из како свескупоцених ствари — свечесних племена — би устројена оживљена палата Цару славе! И као што у Соломоновом храму камене и дрвене зграде добијаху нарочиту вредност од чистога злата којим беху позлаћене, тако у рођењу Пресвете Богородице благородство царског и првосвештеничког порекла доби још већу вредност од целомудрености светих родитеља њених, која је несравњено драгоценија од злата и сребра и скупља од драгога камења, и што је год скупоцених ствари не могу се изједначити с њом (Прич. 3, 15). Јер Пресвета Дјева роди се од целомудрених родитеља, што је више од сваког благородства. О томе сведочи свети Јован Дамаскин, обраћајући се светим праведним богородитељима овако: О, блажени супрузи, Јоакиме и Ано! Заиста се по плоду утробе ваше показасте беспрекорни, по речи Господњој: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16.20). Ви уредисте свој живот како је благоугодно Богу и како је то достојно Рођене од вас. Јер, живећи целомудрено и свето, ви родисте ризницу девства, — мислим Дјеву: пре рођења Дјеву, у рођењу Дјеву, по рођењу Дјеву, и свагда Дјеву, једину увек девствујућу и умом и душом и телом. А доликовало је да девство, рођено од целомудрија, буде принесено телом самој Јединородној Светлости. О, две пречисте словесне грлице, Јоакиме и Ано! сачувавши целомудрено закон природе, ви се божански удостојисте надприродних дарова, јер свету родисте Дјеву, Божију Матер. Побожно и свето поживевши у људској природи, ви произведосте Кћер, узвишенију од анђела и која сада влада над анђелима. О, прекрасна и преслатка Кћери! О, крине, који си усред трња израстао из свеблагородног Корена царског! Тобом се обогати царство свештенства". — Овим речима свети Дамаскин јасно показује од, каквих је родитеља рођена Божија Мати, из каквих је драгоцених ствари устројена палата Цара Небескога.

На ком месту ова жива палата би устројена? Заиста на највишем, јер Црква даје о њој овакво сведочанство: "Зацело си виша од свих, Дјево чиста!" но виша не местом него врлинама и висином Божјих дарова. Јер место где се роди Преблагословена Дјева бејаше малени град у земљи Галилејској, звани Назарет, зависан од великог града Капернаума, и житељи његови беху презирани, због чега и о Христу би речено: из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 46). Но Господ, који на висинама живи и на смирене погледа (Пс. 112, 5), благоизволи да се Његова Пречиста Мати роди не у Капернауму, који се у гордости својој до неба беше подигао, него у смиреном Назарету, показујући тиме да што је у људи високо, то је мрзост пред Богом (Лк. 16, 15), а што је у људи презрено, то је у Њега високо и драгоцено. Поред тога и сам назив Назарет показује висину врлина Пречисте Дјеве. Јер као што Својим рођењем у Витлејему, — а Витлејем значи "дом хлеба" —, Господ тајанствено прасликова то да је Он хлеб који је сишао с неба (Јн. 6, 54) ради оживотворења и укрепљења људи, тако и рођењем Своје Пречисте Матере у Назарету објављује високе ствари, јер назив Назарет означава цветно, свештено, овенчано и осамљено место, што јасно прасликује Пресвету Дјеву. Она је цвет, исцветали из неплодне и времените утробе, цвет који је обновио сасушену природу нашу, цвет неувенљиви који увек цвета девством, цвет миомирисни који рађа миомир Јединога Цара, цвет који доноси род — Христа Господа. Она је освећена благодаћу Светога Духа који је сишао на њу и осенио је, и јесте светија од свих светих пошто је родила "Реч светију од свих светих". Она је издвојена од грешних земнородних, јер у целом животу свом Она не позна ниједан грех. И не само Она не учини греха, него и грешнике склања од греховних дела, као што јој Црква и узвикује: Радуј се Ти која избављаш од рђавих дела! Она је венчана славом и чашћу: венчана славом, јер је произашла из царскога корена; венчана чашћу, јер је поникла из првосвештеничког племена. Венчана славом, јер је произашла од целомудрених и праведних родитеља; венчана чашћу, јер је удостојена благовести и служења од Арханђела. Венчана славом, као Мати Божија; јер шта може бити славније него родити Бога? венчана чашћу, као Приснодјева; јер шта може бити чесније него и после рођења бити Дјева? Венчана славом, славнија од серафима, јер је серафимски заволела Бога; венчана чашћу, узвишенија од херувима, јер је мудрошћу и познањем Божанства превазишла херувиме. А слава и част и мир свакоме који чини добро, вели апостол (Рм. 2,10). Но ко би се међу земнороднима нашао већи творитељ добра од Пречисте Дјеве? Она све заповести Господње одржа, сву вољу Његову сатвори, све поуке Његове изврши, све речи Његове сакри у срцу свом, сва дела милосрђа указа ближњима. Стога је Она достојно овенчана, као творитељка свакога добра. Но Она је и чувалиште: јер сакровиште свога девичанског целомудрија тако будно чуваше, да га чак ни анђелу не хте поверити, јер, угледавши анђела, Она се збуни од речи његове, и помишљаше, какав би ово био поздрав (Лк. 1, 29).

Да је све то у Пречистој Дјеви посведочи Назарет својим називом. И ко неће рећи, да се та палата Христова веома високо уздигла врлинама и Божјим даровима? Она је висока, јер би дарована с неба, иако се на земљи роди од земнородних; — с неба: јер, као што говоре неки од богопросвећених људи, архангел Гаврил, који је благовестио Захарији Јованово рођење, благовести Јоакиму и Ани зачеће Пресвете Богородице и донесе јој с неба преблагословено име, говорећи матери нероткињи: "Ано, Ано! родићеш преблагословену кћер и име ће јој бити Марија". Стога нема сумње Она може бити названа градом светим, Јерусалимом новим који силази с неба од Бога (Откр. 21, 2), скинијом Божијом. Висока је ова Божија скинија, јер родивши Цара Христа Она се узвиси изнад серафима. О висино, недостижна за људске мисли!

А каква је красота те мислене палате Христове, чуј шта о томе говори слаткоречиви Јован Дамаскин: "Она би принесена Богу, Цару свих, одевена лепотом врлина као златном ризом, и украшена благодаћу Светога Духа, чија је слава изнутра; јер као што је свакој жени слава муж који долази споља, тако је Богородици слава унутра, тојест плод утробе њене". И још свети Дамаскин каже: "О, Дјево Богоблагодатна, света Цркво Божија, коју духовно сагради Премудри Творац света, и у Њој поживе! Она је украшена не златом ни мртвим камењем, него уместо злата сија Духом, и уместо драгог камења има скупоцени бисер — Христа". Таква украшеност ове палате много је лепша од оне у Соломоновом храму, у коме беху изображени ликови херувима, дрвеће и цвеће. Али и у овом живом храму, у Пречистој Дјеви, јасно се види херувимски лик: јер својим херувимским животом Она се не само изједначи са херувимима него их и превазиђе. Када је Црква навикла да светитеље назива херувимима, певајући: "Како ћемо вас назвати, свети? Херувимима, јер на вама отпочину Христос"; утолико више Дјева Богородица је херувим, јер у Њој отпочину Христос телом Својим, и на њеним пречистим рукама Бог седе као на престолу: Дјева постаде престо херувимски. А изобрази Она у себи и слике плодних дрвета, поставши духовно плодном маслином у дому Божјем и цветном палмом (Пс. 51, 10), због чега се сада и назива живоносним вртом, када Црква пева: "Из неродног корена Бог чудеса изведе нам живоносни врт — Матер Своју". Све се ово говори о духовној лепоти њеној. Али Она не беше лишена ни телесне лепоте, као што о томе сведоче многи учитељи Цркве, да у целом поднебесју није било нити ће бити тако лепе девојке као што беше Дјева Богородица. Видевши је, свети Дионисије Ареопагит хоћаше да је назове Богом, да није знао Бога рођеног од Ње. Јер божанска благодат које она беше пуна изнутра, сијаше из пресветлог лица њеног. Такву палату припреми Себи на земљи Цар Небесни, палату прекрасну душом и телом, "као невесту украшену мужу своме" (Откр. 21,2); притом палату пространу: "утробу њену учини пространијом од неба", и у Њу се смести "несместиви Христос Бог".

Царске палате се обично зидају простране, да би могле примити не само цара него и мноштво његових слугу, и људе који му долазе са свих страна. Пространо обиталиште Бога Речи, Пречиста Дјева, пространо је не само за Бога Реч као Цара него и за нас слуге који прибегавамо к Богу, настањеном у Њој: јер Бога смешта у утроби, а нас у своме милосрђу. Изабрани сасуд Божји, свети апостол Павле, побуђиван љубављу говораше својој љубљеној деци: Срце наше распространи се; вама није тесно место у нама (2 Кор. 2, 11—12). Но у кога се од светих може наћи тако пространо милосрђе, као што је Маријино по Богу милосрђе које прима све? Ту налази себи места целомудрени, но и грешнику ту није тесно. Ту има своје место онај који се каје, но ту је слободно прибежиште и за оног који се не каје и за оног који је очајан, као што је Нојев ковчег био прибежиште не само за чисте него и за нечисте животиње. У милосрђу Пресвете Богородице има широког простора за све тужне, злостављане, гладне, залутале, буром витлане, болне: јер не може не бити милосрдна Она која нам роди благога Бога. Палате земаљских царева чувају многе наоружане страже, које не пуштају унутра свакога који жели да уђе, него задржавају и брижљиво испитују одакле је и зашто долази. А жива палата Христова, иако је окружена херувимима и серафимима и безбројним хоровима анђела и свих светих, ипак ником не забрањује да онај који жели уђе на врата Њеног милосрђа: нити стражари одгуравају, нити војници одгоне, нити испитују због чега долази, него сваки несметано улази са молбом, и прима дар по потребној молби.

Стога да прибегавамо к милосрђу Рођене из неплодне утробе, упућујући јој овакав поздрав: Радуј се, свебеспрекорна палато Цара свих! Радуј се, обиталиште Бога и Речи, коме са Оцем и Светим Духом, и Теби, Кћери Оца, Матери Сина, Невести Светога Духа, нека је и од нас трошних част и слава вавек. Амин.

Апологетска слова против опадача светих икона

* * *

(II, 4) Непријатељ истине и противник спасења људи који је у своје време преварио не само многобошце него чак и саме синове Израиљеве да праве слике демона и безбожних људи и птица и животиња и гмизаваца, и да им се клањају као боговима, покушава сада да унесе немир у спокојну Цркву Божју, устима неправедника и језиком лукавим речима Божјим зло подмећући и трудећи се да његову ружноћу и мрачни вид прикрије и да срца верних помери из истинског и Оцима преданог обичаја (Ш, 2). Јер устадоше неки говорећи да не треба сликати и предлагати за гледање и прослављање и дивљење и ревновање Христова спасоносна чудеса и страдања, као ни јуначке подвиге Светих против ђавола. А ко не увиђа од оних који имају божанско знање и духовну мудрост да се ту ради о ђавољем подметању? Јер он не жели да буде објављен његов пораз и посрамљење нити слава Божја и његових Светих да буде описана.

(II, 5) И заиста, ако бисмо ми правили слику (икону) невидљивог Бога, грешили бисмо, јер је немогуће изобразити оно што је бестелесно и без облика, невидљиво и неописиво. Ако опет правимо слике (иконе) људи и сматрамо их за богове и као боговима им служимо, стварно безбожно радимо. Међутим, ми ништа од свега тога не чинимо. Јер то није грех ако сликамо икону Бога који се оваплотио и јавио телесно на земљи н по неизрецивој доброти поживео са људима, и примио на себе природу и тежину и облик и боју тела. То је само израз наше чежње да видимо Његов лик. Јер као што каже божански Апостол: „Сада видимо у огледалу и у загонетци" (1. Кор. 13,12). А икона и јесте огледало и загонетка прикладна тежи нашега тела. Јер по речима божанског Григорија, ма колико се ум трудио није у стању да изађе из телесности.

(II, 6; III, 3) О непомениче, завидљиви ђаволе, криво ти је да видимо Владичин прилик, подобије (омиома) и да се преко њега осветимо и видимо Његова спасоносна страдања и да се дивимо Његовом снисхођењу, да созерцавамо Његова чудеса и познамо и прославимо силу Његовог божанства. Ти завидиш Светима на части коју им је Бог подарио. Не желиш да гледамо описану њихову славу и да постанемо ревнитељи њихове храбрости и вере. Не подносиш телесну и душевну корист коју од вере у њих задобијамо. Но, нећемо ти се покорити, завидљивче, демоне и човекомршче! Почујте народи, племена, језици, људи, жене, децо, старци, младићи, одојчади, народе хришћански свети: Ако вам неко проповеда другачије од онога што је примила Католичанска црква од светих Апостола, Отаца и Сабора и до сада сачувала, не слушајте га и немојте примити змијин савет, као што га је Ева примила и пожела смрт. Било анђео или цар да вам проповеда другачије од онога што сте примили, затворите уши ваше. Надајући се у поправку устручавам се да засад кажем оно што рече божански Павле: „(такав) проклет да буде!" (Гал. 1,8).

(II, 7; III, 4) Него они који не истражују смисао Писма кажу да је Бог рекао преко Мојсија законодавца: „Не прави себи слике од онога што је на небу и што је на земљи" (Изл. 20,4; Пон. зак. 5,8): и преко пророка Давида: „Нека се посраме сви који се клањај) извајаним (предметима) и који се хвале својим идолима" (Пс. 96,7) и много шта друго овоме слично. Јер све оно што су навели из Светог писма и из Светих Отаца, има исти смисао.

Дакле, шта на ово да одговоримо? Шта друго ако не оно што је рекао Господ Јудејима: „Истражујте Писма" (Јн. 5, 39); јер је добро истраживање Писама. Међутим, овде добро обратите пажњу! Немогуће је, вољени, да Бог лаже. Јер један је Бог, један Законодавац Старог и Новог завета, који је у древна времена говорио многострано и на разне начине Оцима преко пророка а ђ последња времена преко Јединородног Сина свога. Зато добро пазите, реч није моја. Дух Свети је објавио преко светог Павла „Многострано и на разне начине говорио је некада Бог оцима преко пророка" (Јевр. 1.1) Видиш ли да је многострано и на много начина Бог говорио. Јер као што вешти лекар не даје увек свима исту врсту лека, него свакоме даје прикладан и одговарајући лек, разликујући и место и болест и моменат, тј. време и стање и узраст; други даје детету а одрасломе други; један болесноме а други здравоме, уз то, не даје исти свакоме болеснику, него према стању и болести. Други лек даје лети а други зими, у јесен и у пролеће и на сваком месту сагласно месним приликама.

Тако и одлични Лекар душа забранио је прављење слика онима који су још увек (духовна) одојчад и који болују од болести идолослужења, који идоле сматрају за богове и клањају им се као боговима и који славу Божју приносе твари. Јер је немогуће направити слику (икону) Бога бестелесног и невидљивог и невештаственог, који нити има облика ни описа ни појмљивости. Како је могуће изобразити оно што је невиђено? „Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави" (Јн. 1,18); и „Нико неће видети Лице моје и жив остати" (Изл. 33,20) рекао је Бог.

(II, 8; III, 5) А да су се клањали идолима као боговима, чуј шта о томе каже Свето писмо. У време изласка синова Израиљевих када се Мојсије попео на Синајску гору па одоцни, чекајући да прими Закон од Бога, побуни се неблагодарни народ говорећи Арону слузи Божјем: „Начини нам богове који ће ићи пред нама;јер човек овај Мојсије, не знамо шта би са њим" (Изл. 32,14,6). Онда пошто скидоше украсе са својих жена и истопише, једоше и пише и опише се вином и заблудом и почеше играти, говорећи у безумљу: „Ови су богови твоји, Израиљу" (Изл. 32,4). Видиш ли да су имали идоле за богове, чак нису начинили идол Зевса или овог или оног (божанства), него дадоше злато да се како било направи идол било кога, и изађе глава телета. Тако су имали за богове те одливке и њима се као боговима клањаху, ономе што је било обиталиште демона. А да су служили твари а не Творцу то потврђује и божански Апостол: „Они заменише славу нетрулежног Бога подобијем трулежнога човека и птица и четвороножаца и гмизаваца и послужише твари наместо Творцу" (Рим. 1,25). Ето ради тога забрани Бог прављење сваког подобија (прилика) као што каже Мојсије у Поновљеним законима: „И говори Господ вама из огња: глас рече чусте а подобије не видесте, него би глас", и мало после: „Чувајте крепко душе ваше, јер подобије не видесте, у дан у који вам говори Господ на Гори Хориву из огња, да не би пали у безакоње и направили себи извајано подобије, свакакву слику, прилик мушког или женског, подобије сваке животиње од оних што су на земљи, подобије сваке птице крилате", итд.; а мало после: „Да не би погледавши на небо и угледавши сунце и месец и звезде и сав украс неба, пао у заблуду и поклонио им се и служио им" (Понз 4,1517; 4,19).

(1,4) (А ја) знам онога који је нелажно рекао: „Господ Бог твој Господ је један", и „Господу Богу твоме се поклони и њему јединоме богослужи", и „немој имати других богова" (Понз. 6,4.14; Мат. 4,10; Понз. 5,7); и „не прави било какво вајано подобије (прилик), од онога што је на небу горе и што је на земљи доле" (Понз 5,8), и „нека се постиде сви који се клањају вајаним ликовима" (Пс. 96,7), и „богови који нису створили небо и земљу пропашће" (Јер. 10,11); и све што је на тај начин „из давнине Бог говорио оцима преко пророка, у ове последње дане говорио је нама у Јединородном своме Сину, кроз кога је и векове створио" (Јевр. 1,12). Знам онога који је рекао: „А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа" (Јн. 17,3). Верујем у једнога Бога, једино начело свега, беспочетног, нествореног, непропадљивог и бесмртног, вечног и вековитог, несхватљивог, бестелесног, невидљивог, неописивог, необликог, једну надсуштаствену суштину, надбожанствено Божанство, у три Лица (ипостаси), Оцу и Сину и Светоме Духу, и њему јединоме богослужим и њему јединоме приносим богослужно поклоњење. Једноме Богу се клањам, једноме Божанству, али и Тројици богослужим Лица, Богу Оцу и Богу Сину отеловљеном и Богу Духу Светом, једноме Богу... Не клањам се твари наместо Творцу него се клањам Творцу створившем оно што је моје и сишавшем у твар непонижајно и непроменљиво, да би прославио моју природу и учинио је заједничарем божанске природе. Заједно с Царем и Богом клањам се и „порфири" тела (Његовог), не као оделу нити као четвртом лицу (да не буде!) него као ономе што је, постало и остало скупнобожно, као (бого)помазано, на непроменљив начин. Јер природа тела (Христовог) није постала Божанство, него као што је Логос постао тело и непроменљиво остао оно што је био, тако и тело постаде Логос не изгубивши оно што јесте, поистовећено уз то са Логосом по ипостаси. Отуда мени и смелост да изображавам Бога невидљивог, но не као невидљивог него као онога који је за нас постао видљив, заједницом тела и крви. Не изображавам, дакле, невидљиво Божанство него изображавам виђено Божје тело. Јер ако је немогуће насликати душу, то тим пре важи за самога Бога који је дао нематеријалну душу.

(1,6) Сада видиш да има једно за циљ (оно што говори Мојсије): не служити твари наместо Творцу и не приносити поклоњење богослужја сем једино Створитељу. Зато Мојсије свугда додаје поклоњењу  богослужје, па опет каже: „Да ти не буду други богови осим мене". (Пон. зак. 5,79).

(I, 7) Као што се види, због идолослужења забрањује се сликање ликова, као и због тога што је немогуће изображавати безкаквотног и неописивог и невидљивог Бога... „Нисте, речено је, лице његово видели" (Јн. 5,37). То каже и Апостол Павле ставши посред Ареопага: „Када смо дакле, род Божији, не треба да мислимо да је Божанство подобно злату или сребру, или камену изрезаном по вјештини и замисли човечијој" (Дап 17,29).

(1,8) Ово је Јудејима постављено као закон због њихове склоности идолослужењу. А ми, богословски речено, који смо побегли од сујеверне заблуде, којима је дато да у чистоти будемо са Богом, који смо познали истину и да једином Богу служимо и богатимо се савршенством богопознања, како би достигли у мужа савршена, прешавши детињство  нисмо више под васпитачем, стога што смо примили дар расуђивања од Бога и познали шта је оно што је сликом изобразиво а шта оно што је неописиво. Јер је речено: „Његово лице нисте видели" (Јн. 5,37). Дивне ли мудрости Законодавца! Како изобразити оно што је невидљиво? Како описати каквотно и невеличаво и неодредиво! Како уобличити безоблично! Како описати каквотно и невеличаво и неодредиво! Како уобличити безоблично! Како бојом изразити бестелесно?! Шта је онда оно што се нама тајанствено објављује? Јасно је да невидљивог Бога нећеш изобразити. Но, када видиш Бестелесног који је ради тебе постао човек, онда ћеш израдити образ људског лика. Када Невидљиви постане видљив телом, онда ћеш изобразити лик Виђенога: када Бестелесни и неуобличиви, некаквотни и неколичиви и невеличави по преимућству своје природе  када Он који постоји у обличју Бога, прими обличје слуге, њиме се сажме (скупи) до каквоће и количине и обвије се обликом тела, тада се Онај који је тако примио да буде видљив  уцртава на плочама, и поставља за гледање. Сликај, дакле, његово неизрециво снисхођење, од Дјеве рођење, крштење у Јордану, преображење на Тавору, страдања која су проузроковала бестрашће, чудеса  символе његове божанске природе, која се творе кроз дејство тела божанским деловањем, онда  спасоносни крст, погребање, васкрсење, вазнесење на небо. Све то описуј и речју и бојом... Не бој се и не плаши: и те како мије позната разлика врста поклоњења. Некада се Аврам поклонио синовима Еморовим, када је двоструку пећину купио за гробницу, и то незнабожним људима, болујућим од непознавања (правог) Бога. Поклонио се Јаков Исаву брату својем и фараону човеку Египћанину, и то се поклонио на врху штапа. Поклонили су се али му нису као Богу служили. Поклонио се Исус Навин и Данило анђелу Божјем али му нису богослужили. Јер друго је богослужно поклоњење а друго приношено из почасти онима који су по неком достојанству уздигнути.

(1,9) Но, пошто је реч о икони и поклоњењу, дај да објаснимо ту реч о њима. Икона је слика (подобије) која карактерише прволик тако што поседује и одређену разлику у односу на њега. Јер икона није по свему слична са праликом (архетипом). Жива пак икона невидљивога Бога, природна и непроменљива, Син, који носи у себи целога Оца, поседује по свему истоветност са њим, разликујући се једино узрочношћу. Јер Отац је природни узрок а Син проузрочени. Отац није из Сина него Син из Оца. Од њега додуше јесте, али нема биће после њега, тј. после родившег га Оца.

(1,10) И у Богу постоје иконе и парадигме (праузори) онога што је од њега настало, тј. његов предвечни савет, вечно истоветни. Јер оно што је Божанско по свему је непроменљиво и нема у њему промене или сенке измене. Свети Дионисије, дубоки зналац божанских ствари, који је размишљао о Богу богонадахнут, назива ове иконе и парадигме (праузоре)  предодређењима. Јер у његовом саветује пре свога настанка уцртано и насликано све оно што је он предодредио и што ће неизоставно бити, слично човеку који намерава да сагради кућу те најпре оцртава и одсликава њен план у своме уму.

(1.11) Поред овога постоје иконе (слике) невидљивих и неизобразивих ствари које се чулно изображавају ради бољег разумевања. Тако и божанствено Писмо приписује образе Богу и анђелима. Тражећи томе објашњење исти божански муж каже да би се могло рећи да то што се употребљавају образи неизобразивих ствари и облици онога што је безобликовно  за то није једини разлог нама примерена аналогија, која није у стању да се непосредно уздигне до умних сазерцања, па се стога остварује у себи својственим и урођеним аналогијама (узвођењима). Зато ако се божанска реч стара о нама и од свуда проналази оно што нас узводи, придајући и стварима које су просте и неизбразиве неке образе, како онда да не ослика изображењима ствари по самој природи обликоване, оне за којима човек чезне а није у стању да их види зато што нису присутне? Јер се чулним путем ствара у предњем делу мозга нека врста маште која се онде доставља моћи расуђивања и бива похрањена у памћењу. То потврђује и богоречити Григорије (Богослов): „Ма колико се ум трудио, немоћан је да изађе из телесности", али "и оно што је код Бога невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види" (Рим. 1,20; Григорије Богослов, Беседа 28,44). Отуда видимо иконе (слике) у створењима које нам дискретно објављују божанска указања. Као, на пример, кад кажемо „света надначална Тројица" да се изображава сунцем, светлошћу и зраком, или извором извирућим, водом која извире и ушћем; или: нашим умом, речју и духом, или: кореном биљке, цветом и мирисом.

(1.12) Икона се такође зове и оно што тајанствено оцртава оно што ће се догодити у будућности, као на пример: кивот и штап и сасуд, Свету Богородицу; као што је змија указања на Онога који је преко Крста уништио свезлу Змију, или море, вода и облак на Духа крштења.

(1.13) Икона се назива и сећање на догађаје или неко чудо или почаст, посрамљење, врлину или зло, ради користи оних који ће доцније ићи путем обожења, да би од зла бежали а у добру ревновали. Таква слика (икона) је двострука: она или се записује у књиге као реч, као што је Бог на плочама урезао Закон и заповедио да се записују животи богољубивих људи, или чулним (опипљивим, естетским) виђењем, као што заповеди (Бог) да сасуд и штап буду положени у кивот (завета) на спомен. Тако исто и ми данас сликамо иконе (слике) догађаја и врлина. Зато или треба одбацити сваку слику и окренути се против онога који нам је наредио да ово чинимо, или сваку прихватити по смислу и на начин који свакој од њих приличи. Дотакнувши се пак начина изображавања (сликања) иконе, да кажемо нешто и о самом поклоњењу (њој).

(1.14) Поклоњење је символ припадања и поштовања. Познати су нам његови различити начини. Прво (поклоњење) је богослужног типа: њега приносимо једино Богу, по природи поклоњења достојном. Онда поклоњење приношено ради по природи поклоњења достојног Бога његовим пријатељима и слугама, као што су се Исус Навин и Данило поклонили анђелу, или божанским местима, по Давидовим речима: „Поклонимо се месту на коме стајаху ноге његове"; или ономе што је њему посвећено: тако се сав Израил поклонио шатору и храму у Јерусалиму, около стојећи и непрестано се одсвуда према њему клањајући; или кнезовима које је он изабрао: као Јаков Исаву, као старијем брату по Богу и фараону Богом постављеном кнезу, и Јосифу његова браћа. Знам и за почасно узајамно приношење поклоњења, као Аврам синовима Еморовим. Зато, дакле, или укини свако поклоњење или свако прихвати са одговарајућим смислом и начином.

(1.15) Одговори ми на питање: Је ли Бог један Бог? Да, рећи ћеш, тако мислим, један је Законодавац. Па зар он даје противуречне законе? Јер херувими спадају у творевину. Како онда он заповеда да вајани херувими и израђени људском руком заклањају Ковчег измирења (Изл. 25,1820). Зар није јасно да је немогуће правити икону Бога, као неописивог и неизрецивог, или некога као Бога, да не би дошло до поклоњења творевине на начин само Богу доличан. За херувиме пак као описиве и као оне који као слуге стоје око престола Божјег заповеда да буде начињена њихова икона (слика) и да у ставу служења заклања Ковчег измирења. То стога што је требало да се иконом (сликом) небеских служитеља заклони икона (слика) божанских тајни.
А шта кажеш за кивот, сасуд (стамну), Ковчег измирења? Зар и они нису руком рађени? Нису ли дела руку човечијих? Зар нису направљени од, како ти кажеш, „нечасне" материје? Шта је цела Скинија? Зар и она није икона (слика)? Зар није сенка и предуказање? Зато божанствени Апостол, говорећи о законским свештеницима, и каже: „Који служе предуказањем и сенком небеских ствари, као што се откри Моисију, кад је требало да начини Скинију. „Гледај, каже, да начиниш све по обрасцу који тије показан на Гори" (Јевр. 8,5). Но, Закон није био чак ни икона него само преднацрт (лростаоца) иконе. Зато исти Апостол каже: „Јер закон имајући само сенку будућих добара, а не сами лик ствари" (Јевр. 10,1). Ако, дакле, закон забрањује иконе (слике) а сам представља преднацрт (сенку) иконе, шта на то да кажемо? Ако је Скинија сен и образац образа (лика), како онда да закон забрањује иконописање? Но, није то тако, није. Пре ће бити да „свака ствар има своје време".

(1,16) Истина је да у старини бестелесни и неизобразиви Бог уопште није сликан. Сада, међутим, када се јавио у телу и поживео са људима, слика се оно што је код Бога видљиво. Не клањам се материји него се клањам Творцу материје, ономе који је ради мене постао материја, и изволео да се настани у материји, и који ми је преко материје остварио спасење. Но, не поштујем њу као Бога, не дао Бог! Јер како може бити Бог оно што је из ничега настало? Ако и јесте Божје тело постало Бог непроменљиво због ипостасног јединства, као помазано али и као остало оно што је по природи било: тело одушено душом разумном и умном, започело, не нестворено. А и осталу материју, преко које ми је дошло спасење, поштујем и одајемјој почаст, као испуњеној божанском силом и благодати. Зар није материја предивно и трипут блажено крсно дрво? Или зар није материја чесна и света Гора  место Лобање (распећа)? Или зар није материја животодавни и живоносни камен, Гроб свети, извор нашег васкрсења? Или зар није материја мастило и свесвета књига Еванђеља? Зар није материја и живоносна трпеза која нам даје Хлеб живота? или зар није материја злато и сребро од којих се праве крстови, плоче и чаше. Или, пре свега овога, зар није материја тело и крв Господа мога? Зато или одбаци поштовање и поклоњење према свему овоме или уступи место црквеном предању и поклоњењу икона Божјих и пријатеља Божјих именом освећених, и отуда осењених благодаћу Духа Божјег. Не називај материју злом јер она није нечасна: ништа од онога што је Бог створио није нечасно. Такво схватање је манихејско. Само оно је нечасно што нема узрок у Богу него представља нашу измишљотину, слободним скретањем и стремљењем воље из онога што је природно у оно што је неприродно, а то управо и јесте грех. Ако обешчашћујеш иконе ради Закона и забрањујеш их зато што су направљене од материје, пази шта каже Свето писмо: „И рече Бог Мојсију говорећи: гле, позвах по имену Веселеила сина Урије сина Орова од племена Јудина. И напуних га Духа Светога, мудрости и знања и сваке вештине, да обликује и обрађује злато и сребро и мјед и драгоцено камење и порфиру и црвену нит и љубичасти конац, да умије резати камење и тесати дрво и радити сваки посао. И ја сам му дао Елијава сина Ахисамахова од племена Данова; и свакоме мудроме срцем ја сам дао мудрост, и израдиће све што сам ти заповедио" (Изл. 31,16). И опет: „Рече Мојсије целоме збору синова Израиљевих: Чујте ову реч, коју заповеди Господ говорећи: Скупите између себе самих прилог Господу. Сваки пријемчива срца, нека принесе првине Господу... И сваки мудар срцем међу вама нека дође да ради све оно што је заповедио Господ: шатор и све друго" (Изл. 35,45,1011)... Као што се види, материја која је по вама нечасна, достојна је поштовања. Има ли шта бедније од козјих длака и боја? И зар нису боје  црвено и порфира и јакинт? Гле, ту је и подобије херувима. Како онда кажеш да Закон забрањује управо оно што Закон заповеда? Ако ради Закона забрањујеш иконе, онда си обавезан и суботу да празнујеш и да се обрезујеш, јер то Закон тражи неизоставно. Знајте, међутим, „да ако закон држите Христос вам ништа неће користити. Ви који се законом оправдавате, отпали сте од благодати" (Гал. 5, 2.4). Стари Израил није видео Бога, „а ми откривеним лицем славу Господњу гледамо" (2 Кор 3,18).

(I, 17) Тако видљиво постављамо свуда његов лик, тј. лик оваплоћеног Бога Логоса и освећујемо прво међу чулима (а прво међу чулима је вид), слично као што речима (освећујемо) слух. Јер икона је подсетник: оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид. Њоме се умно са њим(Христом)сједињујемо. Зато је Бог и заповедио да се направи кивот од немољчавог дрвета и да он буде позлаћен споља и изнутра, да се у њега положе плоче Закона, штап (Аронов), златни сасуд са маном, ради сећања на догађаје и прасликовања онога што ће се збити, И ко не би назвао ове иконе (слике) очевидним проповедницима? А све то је стајало не негде по страни у шатору него пред лицем целог народа: гледајући на њих они су приносили преко тога дејствујућему Богу поклоњење и богопоштовање. Наравно, не тако што су те предмете обожавали него што су се преко њих сећала чудеса и приносили чудотворцу Богу поклоњење. Слике су им биле дате на подсећање, да буду поштоване не као богови, него као оно што подсећа на божанска дејства.

(1.18) Бог је такође заповедио да се узме и дванаест каменова из Јордана, па додаје разлог речима: „Да испричаш када те пита син твој, шта је то камење, како пресахну вода у Јордану заповешћу Божјом, па пређе кивот Господњи и сав народ" (Изл. 13,14). Како онда да ми не изобразимо спасоносна страдања и чудеса Христа Бога нашега, да би када ме упита син мој, шта је ово? могао рећи: Бог Реч постаде човек и преко њега пређе Јордан не само Израил, него се цела природа поврати древном блаженству, кроз које се наша природа уздигла из дубина земаљских изнад сваког начела и села на самом престолу Оца.

(1.19) у реду, кажеш: Насликај изображење Христово и тиме се задовољи или и (изображење) његове матере Богородице. О, како је то неумесно! Тиме си отворено признао да си непријатељ Светих! Јер ако сликаш Христа а не и Свете, онда је јасно да ти не забрањујеш икону него  поштовање Светих, што се од памтивека нико није усудио да учини, па чак ни да покуша такву дрскост. Сликајући икону Христа као прослављеног, одбацујеш изображење светих као непрослављених и тиме покушаваш да прикажеш истину за лаж. „Јер ја живим", каже Господ, „и оне који ме славе прослављам"; а божански Апостол: „Тако ниси више роб него син; а ако си син и наследник си Божји кроз Христа" (Гал 4,7), и још: „Пошто с њим страдамо, да се с њим и прославимо" (Рим 8,17). Очевидно, не ради се о борби против икона него против Светих. Јован пак богослов, најприснији ученик, каже: „да ћемо слични њему бити" (1 Јн 3,2). Јер као што гвожђе кад се сједини с огњем, постаје огањ, али не природом него сједињењем и усијаношћу и заједничарењем, тако и обожени човек, не природом него заједничарењем постаје Бог. Овде не мислим на тело оваплоћеног Сина Божјег јер оно је ипостасним јединством и заједничарењем са божанском природом постало Бог непроменљиво, не енергијом Божјом помазано као сваки поједини од пророка, него целосним присуством Помазујућег. А да и Свети постају обожењем богови види се из реченога: „Стаде Бог на сабору богова, посред богова ће пресудити" (Пс 81,1); то када стане Бог посред богова да раздељује достојанства, по тумачењу Григорија Богослова.
(1,20) Бог је заповедио Давиду да му сазида храм преко његовог сина Соломона и да му сагради дом покоја, Соломон га сазида и направи херувиме, као што каже књига Царева, и обложи херувиме златом и све зидове около изрезане ослика херувимима и палмама, споља и изнутра  не каже „са стране" но „около", уз то и воловима и лавовима и речицама. Зар није много прикладније да се зидови дома Господњег украсе ликовима Светих и изображењима, него ли животињама и дрвећем? где је закон који заповеда: „не прави себе резана лика"? Него као што Соломон, на кога се излила мудрост, није изображавао Бога тиме што је сликао херувиме и лавове и слике волова, зато што то закон забрањује, тако ни ми не сликамо Бога када правимо изображења Светих. Јер као што се у оно време чистио храм и народ крвљу животиња и пепелом јунице, тако се сада Црква саградила крвљу Христовом „који је мученички пострадао у време Понтија Пилата", и самог себе показао првином мученика, а уз то и светом крвљу Светих. Исто тако је тада био украшен дом Господњи ликовима и изображењима животиња а сада ликовима Светих који су сами себе учинили храмовима духовним и словесним за обитавање Бога живога у Духу.

(II, 10, ср. III, 9а) Тако и по питању икона треба тражити истину и циљ оних који их праве, па ако истинито и правилно и у славу Божју и његових Светих то бива, за подстицање на врлину и избегавање зла и спасење душа, онда их треба примати и поштовати као иконе и узоре и слике и књиге за неписмене; и поштовати и љубити, и очима и уснама и срцем целивати као подобије оваплоћеног Христа или његове Мајке или Светих, заједничара страдања и славе Христове и победника и уништитеља ђавола и демона и њихове обмане. А ако се неко дрзне да прави икону невештаственог, бестелесног (и невидљивог и неизобразивог и необојивог) Божанства, њу одбацујемо као лажну. Ако лије, пак, прави у славу и поклоњење и почаст ђавола или демона, презиремо је и огњем спаљујемо. Ако, пак, неко обоготвори слику људи или птица или гмизаваца или другог неког створења, таквога проклињемо. Јер, као што Свети Оци порушише олтаре и храмове демонске и на њихова места подигоше храмове посвећене имену Божјем и Светима, и ми их поштујемо, тако они уништише и слике (иконе) демона и поставише наместо њих иконе Христа и његове Мајке и Светих, па и њих поштујемо. У Старом завету Израил није подизао ни храмове посвећене људима, нити се празновао спомен на људе, јер се људска природа још увек налазила под проклетством, а смрт била осуда, па се зато туговало и тело умрлог сматрало за нечисто, као и онај који би га се дотакао  сада пак, откада је само божанство прожело нашу природу као неки животворни и спасоносни лек наша природа се прослави и у нетрулежност претвори. Зато се празнује и смрт Светих и подижу им се храмови и њихове иконе сликају.

(II, 11) Нека сваки човек зна да онај који покушава да уништи икону начињену из божанске љубави и ревности у славу и спомен Христа или његове Мајке свете Богородице или некога од Светих, и на посрамљење ђавола и победу њега и његових демона; и који је не поштује и нечествује и не целива као чесну икону а не као Бога  такав је непријатељ Христов и свете Богородице и Светих и заговорник ђавола и његових демона. Он на делу показује жалост што се Бог и његови Свети поштују и прослављају а ђаво посрамљује. Јер икона је победа и откривење и обелиск у спомен победе оних који су били сјајни и изврсни у борби, посрамљености побеђених и поражених. Често сам гледао чезнутљиве када виде хаљину онога за којим чезну, како је целивају очима и уснама, као самог вољеног. „Треба дати свакоме што смо дужни". по светом Апостолу Павлу, „коме част част" (Рим. 13,7), и „цару као господару, началницима као његовим посланицима - свакоме по мери достојанства (1 Петр 2,13).

(П, 12) Није за цареве да дају законе Цркви. Пази шта каже божански Апостол: „И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће пастире и учитеље, за сазидање Цркве" (1 Кор 12,28; Еф 4,11). Цареве не помиње! И опет: „Слушајте старешине своје и повинујте им се јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих" (Јевр. 13,17). И поново: „Памтите старешине ваше, који вам проповиједаше ријеч Божју; гледајући на њихов живот, будите ревносни у вери" (Јевр 13,7) Цареви вам нису проповедали реч Божју него пророци и апостоли, пастири и учитељи. Када је бог заповедио Давиду да му сагради дом, рече му: „Нећеш ми ти саградити дом зато што си ти човек крви" (1 Днев 28,3). „Треба дати свакоме што смо дужни", закликта Апостол Павле, „коме част част, коме страх страх, коме порез порез, коме царину царину" (Рим 13,7) Царевима, дакле, припада грађански поредак, а црквено устројство је за пастире и учитеље. Разбојнички метод је то, браћо! Саул поцепа Самуилову хаљину и шта је доживео? Поцепа Бог његово царство и даде га веома смерном Давиду. Језавеља протера Илију и пси се купаху у њеној крви. Ирод посече Јована и изједен од црва, издахну. Тако и сада блажени Герман (патријарх цариградски), који заблиста животом и речју, би шамаран и протеран, и многи други епископи и оци, чија нам имена нису знана. Зар то није разбојништво!? Господ, када му приступише ради кушања књижевници и фарисеји, да га ухвате у речи, и упиташе га да ли треба давати порез ћесару, одговориим: „Донесите ми новац". Када га донесоше, рече: „Чији лик има?" Кад му рекоше: ћесарев, каза: „Подајте ћесарево ћесару а Божје Богу'' (Мт 22,17). Слушаћемо те, о царе, у питањима која се тичу свакидашњег живота, порезима, царинама, давањима и узимањима, у ономе што ти је од нашега поверено. У црквеном устројству имамо пастире који су нам проповедали реч Божју и који су обликовали црквене уредбе. Нећемо померити вечне границе, које поставише Оци наши, него држимо предања као што смо их примили. Јер ако почнемо рушити грађевину Цркве макар у најмањем мало помало биће цела разорена.

(1,21; II, 15)Описујемо Христа Цара и Господа али не лишавајући га његове војске. А војска Господња су Свети. Нека се лиши своје војске земаљски цар, па тек онда нека ње лиши свога Цара и Господа. Нека одбаци царски венац и круну, па тек онда нека укине поштовање према онима који су тиранина победили и зацарили се над страстима. Ако ће они бити наследници Божји и сунаследници Христови и заједничари божанске славе и царства, како онда да не буду пријатељи Христови и учесници земаљске славе? „Не зовем вас слугама", каже Бог, „ви сте пријатељи моји" (Јн 15,14). Зар онда да их лишимо части коју им је Црква дала? 0 дрског ли поступка! 0 дрског ли схватања које се противи Богу и супротставља његовим заповестима! Ако се не поклањаш икони онда се не поклањај ни Сину Божјем „који је икона невидљивога Бога" жива и обличје непроменљиво...

Клањам се икони Христа као оваплоћеног Бога, Владичици свих Богородици као Мајки Сина Божјег, Светих као пријатеља Божјих. Њих који су се до смрти одупрли греху и угледали на Христа проливањем крви за њега који је претходно своју крв пролио за њих, и који су његовим стопама ходили. Њихове, дакле, подвиге и страдања осликавам, њима освећиван, и подстицан на ревност угледања. И то чиним кроз страхопоштовање и поклоњење: „Јер част иконе прелази на прволик", каже божанствени Василије. Ако подижеш храмове Светима Божјим, величај и њихове славне подвиге. У стара времена није подизан храм у човеково име, није прослављана смрт праведника него се оплакивала, и онај који би се дотакао мртваца, па и самога Моисија, сматран је за нечистога. А сада се празнују успомене на Свете: смрт Јаковљева је оплакивана а смрт Стефана (архиђакона) се празнује. Зато или укини и свечане успомене на Свете које се одржавају насупрот Старом завету, или дозволи и иконе насупрот, како ти сматраш, Закону. Но, било би немогуће не празновати спомене светих јер сабор светих и богоносних Апостола заповеда да се то чини. Јер откада је Бог Логос постао тело (човек) поставши сличан нама у свему сем греха, откада је несмешиво присајединио себи оно што нама припада и непроменљиво обожио тело, узајамним несмешивим сапрожимањем његовог божанства и његовог тела, ми смо истински постали освећени. И откада је син Божји и Бог. божанством нестрадални. пострадао примљеним (телом) и наш дуг избрисао, изливши за нас драгоцени откуп и добростојни (јер умолитељна је пред Оцем и часна крв Сина), ми смо истински стекли слободу. И откада је сишавши у ад окованим душама, као заробљеним, проповедао опроштај, као и прогледање слепима, свезавши моћног силом Надмоћнога, васкрснуо обесмртивши од нас примљено своје тело  истински смо постали бесмртни. Откада смо се водом и Духом родили, уистину се усиновисмо и постадосмо наследници Божји. Отуда Павле и назива верне светима; отуда смрт Светих не оплакујемо, већ празнујемо. Отуда „нисмо под законом него смо под благодаћу", „оправдани вером" и познајући Бога једнога истинитога  „праведник не подлеже закону"  нисмо потчињени стихијама закона као деца, него сазревши у мужа савршена, тврдом храном се хранимо, не оном која води у идолослужење. Добар је закон који сија као светилник у тамном месту, али дотле док дан не сване. А сада ј е већ засиј ао светлоносац у срцима нашим и вода жива богопознања покри многобожачка мора и сви познасмо Господа. „Старо прође, гле, све ново постаде" (2 Петр 1,19; 2 Кор 5,17). Зато и каже божански Апостол врховном апостолу Петру: „Кад ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски?" (Гал 2,14). И пише Галатима: „Сведочим опет сваком човеку који се обрезује да је дужан сав закон творити" (Гал 5,3).

(1,22) Некада не знајући Бога, робовали смо боговима који то нису, а сада познавши Бога боље  будући познати Богом, како се можемо поново вратити немоћним и бедним стихијама? Видех људски лик Божји „и би спасена душа моја". Гледам икону Божју као што је виде Јаков, иако другачије: онај је виде невештаствену, која је наговештавала умним очима оно што ће се догодити, а ја онога који се у телу јавио, сећања усијаност. Од болести су лечили, демоне прогонили: сенка апостола, марамице и убруси. Како онда да се не прослави сенка и икона Светих? (Дап 5,15; 19,12). Зато или забрани поштовање целог вештаства или не уводи новотарије „нити померај границе вечне, које поставише Оци твоји".

(I, 23) Нису предали очевици и слуге Речи само писменима црквени поредак него и неким неписаним предањима. Свети Василије у 27. глави његових 30 поглавља упућених Амфилохију „О светом Духу" дословно каже: „Неке од догмата и учења у Цркви сачуваних имамо из записаних предања а неке, пак, смо примили из апостолског предања, пренетог нам тајно. Но, и једно и друго поседују исту силу у односу на побожност и исту вредност. Ово не може нико порећи од оних који су макар мало искусни у црквеним установама. Ако ли покушамо одбацивати неписане обичаје као безначајне, измаћи ће нам да тиме штетимо оно што је суштинско у Еванђељу..." И божански Павле каже: „Тако, дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом" (2 Сол 2,15). Ако дакле, постоји толико ствари које су неписано предате Цркви и до сада сачуване, зашто онда умањујеш значај икона?!

(II, 23) Имај у виду да и Закон и све што је у вези са њим, па и сво наше богослужење јесте рукотворена светиња која нас преко вештаства приводи невешстаственом Богу. Закон и све што је у вези са законом био је нека врста нацрта будуће иконе, тј. нашег служења Богу, а наше служење Богу  икона будућих добара; саме пак, ствари су горњи Јерусалим, невештаствени и нерукотворени. Као што каже исти Апостол Павле: „Немамо овде постојана града него тражимо будући" (Гал 4,26), који је горњи Јерусалим „чији је неимар и творац Бог" (Јевр 13,14; 11,10). Јер све што је по Закону и у вези са нашим служењем, постало је ради њега (горњег Јерусалима), њему нека је слава у векове.

(III, 12) Називајући блаженим своје ученике Господ рече: „Многи цареви и пророци желели су видети што ви видите, и не видеше, и чути што ви чујете и не чуше" (Мт 13,17). А ваше очи су блажене што виде и уши што чују! Видели су, дакле, апостоли телесно Христа и страдања и чудеса његова и чули речи његове. И ми желимо да га видимо и чујемо и да будемо названи блаженим. Они га видеше лицем к лицу јер беше присутан телесно, а ми пошто није телесно пред нама, слушамо његове речи као преко књига и освећујемо слух и преко њега душу и осећамо се блаженим и клањамо се с поштовањем светим књигама, преко којих чујемо речи његове. Тако и преко сликања икона гледамо образац његовог телесног лика и чудеса и страдања његових, и освећујемо се и обавештавамо и радујемо и осећамо блаженим; и чествујемо и поштујемо и клањамо се његовом телесном лику. А гледајући његов телесни лик поимамо, колико је то могуће, и славу његовог Божанства. Јер пошто смо двојаки, саздани од душе и тела те нам душа није нага него покривена као завесом, немогуће нам је независно од телеснога доћи до духовних ствари. Као што, дакле, преко чулне речи слушамо телесним ушима и поимамо духовне ствари, тако и преко телесног гледања (сазерцања) долазимо до духовног гледања (сазерцања). Христос је зато примио душу и тело, зато што тело и душу има сам човек. Зато је двојако и крштење, водом и Духом, и причешће и молитва и појање, све је двојако, телесно и духовно, па и светиљке и кандила.

(III, 14) Али пошто је реч о икони и поклоњењу, потребно је да то опширније објаснимо и да кажемо: Прво, шта је икона? Друго, ради чега је икона настала? Треће, каквих све врста икона има? Четврто, шта је оно што се изображава а шта је неизобразиво? Пето, ко је први сликао иконе?

(Ш, 15) Онда и о поклоњењу: Прво, шта је поклоњење? Друго, колико има начина поклоњења? Треће, колико ствари којима се клања налазимо у Светом писму? Четврто, о томе да је свако поклоњење ради Бога поклоњења достојног. Пето, да поштовање иконе прелази на прволик.

(III, 16) Прво, шта је икона?
Икона је подобије (слика) и приказање и изображење некога, које собом показује оно што је насликано. Свакако, икона није у потпуности слична прволику, то јест ономе што је насликано, јер друго је икона а друго оно што је насликано, тако да се види међу њима разлика, пошто то двоје није једно и исто. На пример: човекова слика (икона), изражава црте тела, не поседује душевне силе, јер нити живи нити мисли нити говори нити осећа нити покреће удове. Па и син који је природна слика (икона) оца има нешто другачије у односу на њега: он је син а не отац.

(III, 17) Друго, ради чега је икона настала?
Свака икона (слика) открива и показује оно што је скривено. Као на пример: будући да човек нема чисто знање о ономе што је невидљиво, зато што му је душа покривена телом, нити о ономе што ће после њега доћи, нити о стварима које су просторно одвојене и удаљене, као биће које је временом и местом ограничено  то је ради усмеравања знања и откривања и објављивања скривених ствари пронађена икона (слика). Ово свакако ради користи и добробити и спасења, како би преко нацртаних и видљиво показаних ствари познали оно што је сакривено, па онда за оним што је сакривено чезнули и ревновали, а оно што му је супротно, зло, одбацили и омрзнули.

(III, 18) Треће, каквих све врста икона има?
Постоје различите иконе. Прва врста иконе је природна. У свакој ствари мора прво да има оно што ј е она по природи а тек онда оно што је по усвојењу и по подражавању. Тако и човек мора да буде (то) прво природом а онда усвојењем по подражавању. Прва, пак, природна и непроменљива икона невидљивога Бога је Син Очев који у себи показује Оца. „Бога нико није видео никада" и опет: „не даје ко Оца видео" (Јн 1,18; 6,46). А даје Син икона Оца то каже сам Апостол: „Који је икона невидљивога Бога" (Кол 1,15), а у посланици Јеврејима: „Он који је сјај славе и обличје бића Његовог" (Јевр 1,3). Да у себи показује Оца види се у Јовановом Еванђељу када на Филипове речи: „Покажи нам Оца и биће нам доста", Господ каже: „Толико времена сам са вама, и ниси ме познао, Филипе; онај који је мене видео, видео је Оца" (Јн 14,8). И заиста, Син је природна икона Оца, непроменљива, по свему Оцу слична изузев нерођености и очинства. Јер Отац је нерођени Родитељ а Син рођен и није Отац. И Дух Свети је икона Сина: „јер нико не може назвати Исуса Господ осим Духом Светим" (1 Кор 12,3). Кроз Духа Светога познајемо Христа Сина и Бога и у Сину видимо Оца. Јер по самој природи реч ј е весник ума а дух оно што најављује реч. Дух Свети је потпуно слична и непроменљива икона Сина, једино се разликује исхођењем, јер Син је рођен а не исходи. уосталом, син је природна икона свакога оца. Ово и јесте прва врста, природна, иконе.

(III, 19) Друга врста иконе јесте појам у Богу његове будуће творевине, тј. његов предвечни савет, вечно исти. Јер Божанско је непроменљиво и савет (замисао) његов беспочетан. Њиме онако како је предвечно замислио тако, у времену које је предодредио, бива оно што је одређено. Јер иконе и преднацрти оног што њиме бива јесте замисао о свакоме од њих. Њих Св. Дионисије (Ареопагит) назива и „предодређења". Тако се у његовом савету (замисли) оцртава и изображава оно што је он предодредио и што ће неизоставно постати  пре његовог настанка.

(Ш, 20) Трећа врста иконе је она коју је Бог створио по подражавању, тј човек. Јер како би могао бити исте природе са нествореним онај који је створен сем по подражавању (угледању)? Као што је Ум (Отац)и Реч (Син) и Свети Дух један Бог, тако је и ум, реч и дух  један човек, и по слободи воље и по сили владања. Сам Бог каже: „Да створимо човека по лику (икони) и по подобију нашем" и одмах додаје: „И нека владају рибама морским и птицама небеским", и опет: „И владаће рибама морским и птицама небеским и целом земљом и господариће њоме" (Пост 1,26.28).

(III, 21) Четврта врста иконе (слике) бива када Свето писмо ствара образе и изображења невидљивих и бестелесних ствари, телесно изображаваних, ради (макар) извесног поимања Бога и анђела, стога што ми нисмо у стању да сагледавамо оно што је бестелесно без нама одговарајућих слика (образа), како каже дубоки зналац божанских ствари Дионисије Ареопагит. То што су показивани образи неизобразивих ствари и облици онога што је безоблико (бесформно), могло би се рећи да томе није једини разлог нама одговарајућа аналогност, немоћна да се непосредно уздигне до умних сазерцања (сагледавања), па се зато остварује у својим и себи сродним анагогијама (узвођењима). Ако, дакле, божанска Реч у промишљању о ономе што нам је прикладно (аналогно), од свуда нам црпе оно што (нас) узводи и примењује на просте и безоблике (бесформне) ствари, образе, како онда да не изобрази оно што је по самој природи својој уобличено образима, оно за чим човек чезне али што није у стању да види јер није присутно? Богоречити Григорије каже да ма колико се ум трудио, немоћан је да изађе из телесности (чулности): „Али што је на Богу невидљиво од постања света, умом се у створењима сагледава" (Рим 1,20). Ми и у створењима видимо иконе (слике) које нам собом наговештавају дискретно божанске појаве. Тако, на пример, кажемо да се надначална Света Тројица одсликава кроз сунце, светлост и сунчев зрак, или кроз извор, реку која из њега истиче и сами ток; или: ум и реч и наш дух, или ружу, цвет и мирис.

(III, 22) Пета врста иконе се зове она која прасликује и предуказује на будуће догађаје, као купина (Изл 3,2) и роса пала на руно (Суд. 6,40)  на Богородицу Дјеву; такође и жезал (Бр. 17,10) и стамна (Изл. 16,33). Тако је и змија предуказивала оне који су крстом уништили свелукаву змију (Број. 21,9), а море, вода и облак  Духа крштења.
(III, 23) Шеста врста иконе, то су оне слике које представљају сећање на догађаје или чуда или врлине, у славу и част и обележавање врсних и врлинама прослављених људи, или слику порока, ради победе и посрамљења злих људи, на каснију корист оних који се обожују, како би зло избегавали а у врлини ревновали. Ова врста иконе је двојака: записује се у књиге преко речи, јер слово изображава реч, као што је Бог урезао Закон у таблице (Изл. 31,18; 32,16) и заповедио да се записују животи богољубивихљуди; и преко чулног гледања, као што је Бог заповедио да се ставе стамна и жезал у кивот завета за вечни спомен и као што је наредио да се имена племена извајају на камењу нарамника (Изл. 28,21). И не само то, него и да се 12 каменова узму из Јордана за знаменовање свештеника (дивне ли и уистину велике тајне!) који су носили кивот и ишчезавања воде (Ис., Нав. 4,39). Исто тако, и ми сада са љубављу сликамо иконе врлином украшених људи на ревност и наше сећање и саревновање. Зато, или забрани сваку слику и постави закон супротан Ономе који је заповедио да се овако ради, или прихвати сваку, сагласно смислу и врсти сваке поједине од њих.

(III, 24) У четвртом поглављу ће бити речи о томе шта може да се слика а шта не може бити сликано, и како се свако појединачно слика. Природно је да се сликају тела која имају облике и телесни опис и боју. Анђели, пак, и душа и демон такође се по својој природи обликују и описују, иако не телесно и грубо, јер будући да су духовни, верује се да су на духовним местима присутни и духовно делатни. И они се сликају телесно, као што је Моисије изобразио херувиме и као што су се они јавили достојнима, али та телесна слика указује на неко бестелесно и духовно виђење. Божанска природа једина је неописива и савршено непојмљива и неизобразива и несхватљива, иако божанско Писмо приписује Богу образе, на изглед телесне, тако да се виде форме (облици), а и саме бестелесне. Јер пророци и они којима су се откривали гледали су их не телесним него духовним очима, тако да они нису били видљиви свима. Просто речено, можемо сликати иконе свих образа (утвара) што смо видели а поимамо их онако као што су се јавили. Понекад се догађа да од речи схватамо образе (утваре), међутим, до њиховог разумевања долазимо на основу оног што смо видели. Тако бива и код сваког чула: на основу онога што смо омирисали или окусили или опипали, преко речи допиремо до њиховог схватања.

(Ш, 25) Видели смо, дакле, да није могуће видети природу ни Бога ни анђела, ни душе ни демона. Међутим, то се даде видети у неком преобликовању, тиме што божанска промисао даје ономе што је бестелесно и неизобразиво и без телесног уобличења образе и облике, ради нашег руковођења и ради макар овлашног (грубог) и делимичног њиховог познања, да не бисмо били у потпуном незнању Бога и бестелесних створења. Бог је савршено бестелесан по природи, анђео, пак, и душа и демон, упоређени са Богом, јединим неупоредивим  представљају тела, а (упоређени) са вештаственим телима  бестелесни су. Зато их је Бог, не хотећи да останемо у потпуном незнању бестелесних бића, обложио образима и облицима типосис; и сликама (иконама), дао им је аналогно нашој природи телесне облике гледане невештаственим видом ума. Њих обликујемо и сликамо, као што су на неки начин били уобличени и насликани херувими. Но, Свето писмо има и Божје образе () и иконе (слике).

(Ш, 26) Ко је први насликао икону? Сам Бог је први родио Јединородног Сина свога, своју живу икону, природну, непроменљиво обличје своје вечности. Створио је и човека по лику (икони) својем и подобију (Пост 1,26). И Адам виде Бога и чу глас ногу његових док је ходио у предвечерје, и сакри се у Рају (Пост 3,8). И Јаков |е видео Бога и рвао се с њим (Пост 32,24), што значи да му се Бог јавио као човек. И Моисије га виде као озадину човечију (Изл. 33,23) и Исаија као човека га виде како седи на престолу (Ис. 6,1). Такође и Данило виде обличје човека и као Сина човечјега, дошавшега ка Староме данима (Дан. 7,13). Но, нико није видео природу Божју него само образ () и икону (слику) онога што ће се догодити у будућности. Јер је требало да Син и Логос Божји невидљиви постане истински човек, да би се сјединио са нашом природом и јавио на земљи. Зато су се сви који су видели образ и икону (слику) будућега поклонили, као што каже Апостол Павле у посланици Јеврејима: „У вјери помријеше сви ови не дочекавши остварење обећања, али их видјеше из далека и целиваше" (Јевр 11,13).

Зар онда да ја не насликам икону Онога који је ради мене постао видљив природом тела и зар да му се не поклоним и да му не одам почаст преко поклоњења и почасти икони? Аврам је видео не природу Божју („Бога нико никад није видео", Јн. 1,18) него икону Бога, и павши ничице поклони се (Пост 17,17). Исус Навин виде не природу анђела, него икону (слику) (природа анђела се не да видети телесним очима) и павши поклони се (Ис. Нав. 5,14); слично и Данило (анђео није Бог него створење и слуга који предстоји Богу) поклони се анђелу не као Богу, него као Божјем предстојнику и служитељу (Дан. 8,18). Зашто онда да и ја не сликам икону пријатеља Христових и да им се не поклоним, не као боговима, него као иконама пријатеља Божјих? Јер ни Исус Навин ни Данило се нису поклонили анђелима које су видели као боговима. Тако се ни ја не поклањам икони као Богу, него преко икона и Светих приносим Богу поклоњење и част ради кога чествујем и његове пријатеље и смерно уважавам. Јер Бог се није сјединио са природом анђела него се сјединио са природом људи. Бог није постао анђео, него је Бог постао по природи и истински човек: „Јер заиста се не присаједини анђелима, него се присаједини сјемену Аврамову" (Јевр 2,16). Није природа анђела постала Син Божји по ипостаси, него је људска природа постала Син Божји поипостаси (личности). Нису се анђели присајединили ни постали заједничари божанске природе него енергије и благодати, а људи се присаједињују и постају заједничари божанске природе (2 Петр 1,4): они људи који се причешћују телом Христовим светим и пију крв његову часну. Јер се (људска природа) сјединила ипостасно са Божанством, тако да су две природе сједињене нераздељиво у телу Христовом којим се ми причешћујемо, те са две природе општимо, тела телесно, Божанства духовно, боље рећи  с обадве узајамно. При том се ипостасно не поистовећујемо (јер прво постојимо па се онда сједињујемо) него по прожимању тела и крви. Па како онда да нису већи од анђела они који држањем заповести чувају истинско сједињење. Наша природа је унеколико умањена од анђелске због смрти и тромости тела алије благовољењем и сједињењем са Богом постала већа од анђела. Јер пред њом која седи на престолу славе у Христу, анђели стоје са страхом и трепетом и стаће пред њу устрашени на Дан судњи. Свето писмо њих не назива сапричасницима и заједничарима божанске природе („јер су сви духови који богослуже, шиљани на служење онима који ће наследити спасење", Јевр 1,14), нити да ће сацаровати ни бити сапрослављени, нити да ће сести за Очевом трпезом, а Свети су названи синови Божји и наследници Божји и сунаследници Христови. Зато поштујем Свете и сапрослављам слуге и пријатеље и сунаследнике Христове, слуге по природи и пријатеље по слободном опредељењу и синове и наследнике по божанској благодати, као што Господ каже Оцу.

Пошто смо говорили о икони да кажемо нешто и о поклоњењу, и то прво: шта је поклоњење?

(III, 27) О поклоњењу. Шта је поклоњење? Поклоњење је знак покорноти, потчињености и смирења. Постоје многе врсте (начини) поклоњења.

(Ш, 28) Колико има врста (начина) поклоњења?
Прва врста (начин) поклоњења јесте богопоклоњење које приносимо једино поклоњења по природи достојном Богу, и то на разне начине. Прво, на начин служења  Њему се клањају сва створења као слуге господару, јер Писмо каже: „Све и сва теби служи" (Пс. 118,91), једни то чине добровољно, други невољно. Једни се поклањају добровољно и свесно као што то чине побожни, а други познајући га и не хотећи, невољно му се поклањају као демони. Трећи опет не познајући Бога по природи, невољно се поклањају ономе кога не познају.

(Ш, 29) Други начин је начин дивљења и богочежње, на који се Богу поклањамо ради његове природне славе. Јер он је једини прослављен, не у смислу да од неког другог има славу него зато што је он сам узрок сваке славе и сваког добра, светлост непојмљива, сладост неизрецива, бездан доброте, мудрост неиспитива, лепота неописива, свесилна сила, једини сам по себи достојан дивљења, поклоњења, прослављења и богочежње.

(Ш, 30) Трећи начин јесте начин благодарности за добра која су се ради нас догодила. Јер сва бића су дужна да благодаре Богу и да му приносе вечно поклоњење, зато што све од њега има постојање и у њему се садржи и што свима предаје изобилно од својих дарова и без тражења, и жели да се сви спасу и учествују у његовој доброти. Дуготрпељив је због наших грехова, обасјава сунцем праведне и неправедне и излива кишу на зле и добре. И зато што Син Божји постаде ради нас оно што смо и ми, и учини нас заједничарима божанске природе, јер „бићемо њему слични" као што каже Јован Богослов у Саборној посланици (1 Јн 3,2).

(Ш, 31) Четврти начин јесте начин лишености и наде на доброчинства, на основу којих знамо да без њега не можемо ништа чинити или имати добро: поклањамо се сваки иштући од њега оно што нам је потребно и за чим чезнемо, да се избавимо зала и задобијемо добра.

(III, 32) Пети начин је начин покајања и исповести. Јер кад грешимо поклањамо се и припадамо Богу молећи се за опроштај грехова као захвалне слуге. Овај начин је тројак: човек тугује или из љубави или да се не лиши Божјих доброчинстава или зато што се плаши пакла. Први начин је из захвалности и љубави према самом Богу и синовског расположења, други је најамнички, а трећи робовски.

(Ш, 33) Шта све у Светом писму налазимо за поклоњење и који су све начини на које приносимо поклоњење створењима?

На првом месту то су она (створења) на којимаје починуо Бог, једини свети и „у светима почивајући", као у Светој Богородици и свима Светима. То су они који су се колико је могуће уподобили Богу својом слободном вољом и Божјим усељењем и сарадњом; они се истински називају и богови, но не по природи него по усвојењу, као што се усијано гвожђе назива огањ, но не по природи него по усвојењу и примању огња. Јер се каже: „Будите свети, јер сам ја свет" (Левит 19,2). Прво је, слобода воље. Потом, свакоме који слободно бира добро Бог сарађује на добру, а онда: „уселићу се у њих и живећу у њима" (2 Кор 6,16); и „храмови смо Божји и Дух Божји борави у нама" (1 Кор 3,16); а онда „даде им власт над духовима нечистим, да их изгоне и да их исцељују, сваку болест и сваку немоћ" (Мт 10,1), и „оно што ја чиним и ви ћете чинити и више од тога ћете чинити" (Јн 14,12), и још: „живим ја", говори Господ, „него прославићу оне који ме прослављају" (1 Цар 2,30), и „ако му састрадавамо, да се и сапрославимо" (Рим 8,17), и „стаде Бог на сабору богова, посред богова ће расудити" (Пс 81,1). Они заиста и јесу богови али не по природи, него као заједничари Бога по природи. Тако су и поклоњења достојни али не по природи него као они који у себи имају по природи поклоњења достојног, као што усијано гвожђе није по природи недоступно додиру и пламено, него као оно што општи са природним огњем. Поклањамо им се као онима који су од Бога прослављени, као онима који су Богом постали страшни непријатељима и добротвори онима који им приступају са вером, не као боговима по природи и добротворима него као служитељима и литурзима Божјим и као онима који су из љубави према њему стекли смелост. Поклањамо им се јер се тиме служи Цару, који гледа како је поштован љубљени његов слуга, не као цар, него као послушни служитељ и благонаклони пријатељ. И примају по молитвама они који са вером приступају, било да то иште служитељ од цара, било да цар прима почаст и веру онога који иште преко његовог служитеља, јер због њега је тражио. Тако су се исцељивали они који су преко апостола приступали (Богу); тако су сенка и убруси и појасеви апостола давали исцељења (Дап 5,15; 19,12). Они пак, који хоће на бунтовнички начин и отпаднички да им се приноси поклоњење као боговима, такви су поклоњења недостојни и достојни вечног огња. И који из презира и гордом мишљу не поштују слуге Божје, као надмени и гордљивци, такви су за осуду као они који Бога обешчашћују. Сведоци тога су деца која су се ругала Јелисеју и зато постала плен медведима (4 Цар 2,23.24).

(III, 34) Други је начин онај на који се клањамо створењима преко којих и у којима је Бог дејствовао наше спасење, било пре доласка Господњег, било после његовог домостроја у телу, као што су: Синајска гора и Назарет, јасле у Витлејему и пећина, света Голгота, дрво Крста, клинови, сунђер. трска, свештено копље и спасоносна одежда, хитон, пелене, плаштаница. свети гроб извор нашега спасења, гробни камен, света Гора сионска, такође Маслинска гора, Овчија купељ, Гетсиманска башта. Све ово и све њему слично поштујем и поклањам му се, и сваки храм Божји свети, и све оно у чему се Бог именује, и то не ради њихове природе него зато што су сасуди божанске енергије и што је преко њих и њима Бог изволео да изврши наше спасење. Јер и анђеле и људе и свако вештаство које је постало заједничар божанске енергије и послужило моме спасењу  поштујем и поклањам се, управо ради божанске енергије. Но, Јудејцима се не клањам јер они нису заједничари божанске енергије, нити су Господа славе, Бога мога, с циљем мога спасења разапели него пре Бога и добротвора нападајући мржњом и завишћу. „Господе, заволех лепоту дома твога", каже Давид, и место обитавања славе твоје" (Пс 25,8). Такође „поклоните се месту где стајаху ноге његове" (Пс 98,5), и још:
„Поклоните се Гори светој његовој" (Пс 98,9),. Света одуховљена Гора Божја јесте Света Богородица, а горе словесне Божје  апостоли: „горе заиграше као овнови, а брда као јагањци овчији" (Пс 113,4).

(Ш, 35) Трећи је начин онај на који се поклањамо ономе што је Богу посвећено, светим еванђељима и другим књигама: „јер написа се за поуку нама, на које дође свршетак векова" (1 Кор 10,11). Дискоси, путири, кадионице, светиљке и трпезе, јасно је да је све то достојно поштовања. Јер, гле, кад је Валтазар заповедио да народ употреби свештене сасуде, како разори Бог његово царство! (Дан 5,28).

(Ш, 36) Четврти начин је онај на који се поклањамо образима који су се открили пророцима (видели су Бога у иконичним виђењима), као и образима (иконама) онога што ће се догодити. Такви су: Аронов штап који изображава тајну Дјеве, и стамна и трпеза; и Јаков се поклонио на врху штапа, а он је био праслика Спаситеља. Ту спадају и образи (слике) онога што се догодило, за спомен, на пример: скинија која је изображавала цео свет (јер, гле, Бог говори Моисију: „Образ показах ти на Гори" (Изл. 25,40), златни херувими, извајани, и херувими на завеси, извезени. Тако се клањамо образу крста часнога, телесном подобију Бога мога, оне која гаје родила и његових служитеља.

(III, 37) Пети начин је онај на који се поклањамо једни другима, као судионицима Божјим и по лику Божјем створеним, смирујући се једни пред другима и испуњујући закон љубави.

(Ш, 38) Шести начин се односи на начелнике и оне који власт имају („подајте, речено је, свима оно што им припада, коме част част"  Рим 13,7). Тако се Јаков поклонио старијем брату Исаву (Пост 33,3), и фараону од Бога постављеном владару (Пост 47,7).

(Ш, 39) Седми начин је када се робови поклањају господарима и добротворима и молитељи онима који су им потребни, као Аврам синовима Еморовим, кад од њих купи сугубу пећину (Пост 23,9).

(Ш, 40) Просто речено, поклоњење је символ страхопоштовања, љубави и почасти, покорности и смирења. Међутим, никоме се не сме клањати као Богу, осим једином Богу по природи, а другима свима давати оно што им припада ради Господа.

(Ш, 41) Видите каква крепост и каква божанска сила се даје онима који вером и чистом савешћу приступају светим иконама. Зато, браћо, стојмо на камену вере и предању Цркве, не померајући границе које поставише Свети Оци наши, не уступајући онима који желе да уводе новотарије и да разарају грађевину свете Божје католичанске и апостолске Цркве. Јер ако се допусти свакоме да ради што хоће, мало помало ће се разорити цело тело Цркве. Не, браћо! Не, христољубива чеда Цркве! Не постидите мајку нашу, не лишите је украса њеног! Примите њу која се за мене моли! Научите шта Бог за њу каже: „Сва си дивна, ближња моја, и нема мрље на теби" (Песма надпесмама. 4,7).
Поклонимо се и богослужимо јединоме Творцу и Саздатељу као по природи поклоњења достојном Богу. Поклонимо се и Светој Богородици не као Богу, него као Мајци Божјој по телу. Још се поклонимо и Светима као изабраним пријатељима Божјим и онима који су стекли смелост према њему. Јер ако се људи клањају трулежним царевима веома често безбожним и грешним, и кнежевима које су они поставили и киповима, сагласно апостолској речи: „Началствима и властима покоравајте се" (Тим 3,1), и „подајте свима оно што им припада, коме част част, коме страх страх" (Рим 13,7), и по речи Господњој: „Подајте ћесару ћесарево а Божије Богу" (Мт 22,21); колико ли се тек треба поклањати Цару царева, као Једином КОЈИ по природи господари, и његовим пријатељима и слугама који су загосподарили над страстима и постали началници по свој земљи („поставићеш их", каже Давид, „началницима по свој земљи"  Пс 44,17); који су примили власт над демонима и болестима и који ће заједно са Христом царовати царством нетрулежним и неразоривим. Сама њихова сенка одгонила је болести и демоне! Зато не сматрајмо да је икона немоћнија од сенке, јер она истински оцртава прволик. Браћо, хришћанин је вера. Зато онај који с вером приступа много шта ће задобити а „који се двоуми сличан је таласу морском, ветром гоњеном и узбурканом" (Јаков 1,6), такав неће ништа задобити. Јер сви Свети су вером Богу угодили. Зато прихватимо предање Цркве правим срцем а не многим помислима. Бог је човека створио правим а људи потражише помисли многе. Нећемо допустити учење нововерја као супротног предању Светих Отаца. „Ако вам неко благовести друго од онога што примисте, да буде проклет". Поклањамо се, дакле, иконама приносећи поклоњење не материји него преко њих онима који су на њима насликани. Јер „част иконе узлази прволику", као што каже божанствени Василије.

(Ш, 42) А вас, најсвештеније стадо Христово, христоименити народе, народе свети, тело Цркве, нека Христос испуни радошћу његовог васкрсења и нека вас удостоји да следите стопама светих пастира и учитеља Цркве и да задобијете славу његову у сјају Светих. Нека би њу сви задобили његовом благодаћу, како би га вечно славили, са беспочетним Оцем, коме нека је слава у векове векова. Амин. 

Превео: Митр. Амфилохије (Радовић)