Савремено богословље
А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш Светоотачка литература
Васељенски сабори Духовне поуке Свети Марко Ефески-Исповједање праве вјере Старац Пајсије Светогорац-Свјетско образовање и знање Старац Пајсије Светогорац-Рационализам нашег времена Старац Пајсије Светогорац-Нова поколења Старац Пајсије Светогорац-Дрскост и немање части Старац Пајсије Светогорац-Унутрашњи беспоредак и спољашњи развој Свети Јован Дамаскин-Слово на Преображење Господа Исуса Христа Свети Атанасије Велики-О књигама Светог Писма Старац Пајсије - О ОПСТАНКУ ПОРОДИЦЕ Св. Макарије Велики-ХХХ ОМИЛИЈА Свети Јован Златоуст -ПРOТИВ ЈУДЕЈАЦА И НЕЗНАБOЖАЦА Свети Јован Златоусти-Тријумф Цркве Свети Јован Златоусти-О гријеху Свети Јован Златоуст -О Цркви Преподобни Исак Сиријски -O покајању Св. Амвросије Оптински - Савети, како се одлучивати на удају и чиме се руководити приликом избора младожење Свети Теофан Затворник - О обавезама мужа и жене Свети Петар Дамаскин - Подсетник пустињског трезвоумља Старац Клеопа - Велики је Бог Велики канон Андреја Критског Старац Клеопа - Како ђаво обмањује човека Свети оци "О искушењу" Секте
Moрмони Мормони-трговина мртвима у Русији Пентикосталци Јеховини сведоци Јеховини сведоци пред вратима Тајни живот Јеховиних сведока Адвентисти-Суботари Исповјест бившег адвентисте Адвентисти седмог дана Лоза Дејвидијанаца Харе Кришна Јога Облици угрожавања здравља који произилазе из дјеловања вјерских секти Српске славе и вјерски обичаји
Свети Игњатије Богоносац Свети првомученик и архиђакон Стефан Свети Василије Велики Свети Јован Крститељ Свети Сава, први Архиепископ Српски Свети Апостол Петар-Часне вериге Света Три Јерарха Свети мученик Трифун Свети Симеон Богопримац Свети великомученик Георгије-Ђурђевдан Свети апостол и јеванђелист Марко Свети Василије Острошки Чудотворац Свети пророк Јеремија Свети Јован Богослов Свети Николај Мирликијски-Пренос моштију Свети Ћирило и Методије Свети цар Константин и царица Јелена Свети великомученик Кнез Лазар Рођење светог Јована Крститеља-Ивањдан Свети апостоли Петар и Павле-Петровдан Свети великомученик Прокопије Свети арханђел Гаврило Свети пророк Илија-Илиндан Свети великомученик Пантелејмон Усековање главе Светог Јована Крститеља Свети Јоаким и Ана Преподобни Киријак Отшелник-Михољдан Покров Пресвете Богородице Свети апостол Тома-Томиндан Свети мученици Сергије и Вакхо-Срђевдан Преподобна мати-Параскева-Света Петка Свети апостол и јеванђелист Лука Свети великомученик Димитрије-Митровдан Преподобни Аврамије Затворник Свети Козма и Дамјан-Врачеви Свети великомученик Георгије-Ђурђиц Сабор светог Архангела Михаила-Аранђеловдан Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски-Свети Мрата Свети Јован Милостиви Свети Јован Златоусти Свети апостол и јеванђелист Матеј Ваведење Пресвете Богородице Свети Алимпије Столпник Свети апостол Андреј Првозвани Свети Ноколај чудотворац, Мирликијски-Никољдан Вјерски обичаји-Крсна слава Вјерски обичаји-Божићњи празници и обичаји Вјерски обичаји-Обичаји за Васкрс Вјерски обичаји-Вјерски празници Вјерски обичаји-Храм Вјерски обичаји-Хришћански дом Вјерски обичаји-Савјети и упутства Вјерски обичаји-Крштење Вјерски обичаји-Вјенчање Вјерски обичаји-Култ мртвих Катихизис
Православни молитвеник
Црквени календар

Адвентисти седмог дана

АДВЕНТИСТИ СЕДМОГ ДАНА

 

Мада адвентисти седмог дана усвајају основна хришћанска учења – веровање у Тројицу, рођење од Дјеве и Васкрсење Христово, Библију као реч Божију (и неки “водећи” Хришћани сматрају да је то друга протестантска конфесија) издваја их неколико карактеристика које оправдавају њихово сврставање у тоталитарну секту.

Реч “адвентиста” потиче од латинске речи adventus - “долазак” – и односи се на оне групе које не само да очекују неминован Христов повратак, већ су у различитим временима покушавали да предвиде годину, па чак и дан овог повратка, упркос упозорењу нашег Господа: “Али о том дану и часу не зна ниједан човек, нити анђео на небу, већ само мој Отац” (Мат. 24, 36). Мада је “адвентизам” одомаћена тема међу многим протестантским групама, нарочито оним под “пентекосталним” амрелом, адвентистички покрет је настао у 19. веку на основу покушаја да тачно предвиде Други долазак.

Адвентиста има неколико група поред адвентиста седмог дана – почињу са Вилијамом Милером, фармером који је рођен у Масачустесу убрзо после америчке револуције. Мада је изгубио своју веру у Бога као тинејџер, почео је да верује у добу од 37 година. Повратак баптистичкој вери родитеља био је праћен временом интезивног проучавања Библије.

Његово интересовање било је највише усмерено на библијска пророчанства садржана у књигама о Данилу и Откривењу. На основу своје интерпретације одломака из књиге пророка Данила, Милер је објавио 1831. да ће се Христос вратити на земљу између марта 1843. и марта 1844. Мада је у то време још увек био баптиста, Милер је отпочео да сакупља поклонике сопственог гледишта, и издао је прву адвентистичку публикацију, новине са називом “Знаци времена”.

Милер није био једини пророк “последњих времена” у то доба. Почетком 19. века Нова Енглеска је обиловала великим мноштвом проповедника, а популарност групних окупљања приуштила им је готову публику за њихове есхатолошке прогласе. На овим скуповима религијско одушевљење прелазило је у еуфорију.

Милер је био искрен и убедљив говорник који изгледа није био оптерећен претераном амбицијом. Био је ојађен због фанатизма неких својих следбеника: “Њихови састанци изгледали су ми више као дар – мар него као свечан скуп покајника са осећањем страхопоштовања пред светим Богом”. Неких 200 проповедника помогло је Милеру у ширењу његових гледишта и до 1840. привукли су око 50.000 следбеника који су себе звали “Милеровци”.

Када се Христос није вратио током предвиђене године, Милер је признао своју грешку, али један од његових ученика поново је “израчунао” други долазак за 22. октобар 1844. Толико је напето било њихово ишчекивање да је када је “велико разочарење” дошло, известан број милероваца полудео, а неки су чак извршили самоубиство, мада се већина једноставно вратила својој претходној конфесионалној припадности.

Ово, међутим, није изначило крај покрета. Јутро после великог разочарења, одани милеровац, по имену Хирам Едсон имао је небеску визију:

“Он је видео да се чишћење светилишта које је претсказао Данило није подударило са Другим доласком већ пре са Христовим уласком у Светињу над светињама небеског светилишта управо пред Његов повратак”.

У међувремену, још један милеровац, Џозер Бејтс, постао је убеђен да је свети дан у седмици субота, Сабат, и да овај дан, пре него недеља, треба да се слави[1] [1] . Ово наизглед ново учење међу протестантима било је у ствари позајмљено од баптиста седмог дана. Било је званично осуђено од умереног крила милероваца 1845, али већ идуће године ширила га је мања група под утицајем младе “пророчице”, Јелене Г. Хармон. Убрзо после сусрета са Бејтсом 1846, имала је визију: “На небу, рекла је, Исус јој је дозволио да види плоче од камена на којима су исписане десет заповести. На њено чуђење, четврта заповест  која се односи на поштовање седмог дана, била је у самом центру тих десет поука, са благом ауром (колутом светлости) око ње”.

Те године, деветнаестогодишња Јелена удала се за Џејмса Вајта, адвентистичког проповедника. Касније, имала је откровење које је разрадило Едсонову визију. Она је објавила да је Господ 1844. “ушао у небески храм да очисти земљу од тешког греха скрнављења суботе. Вратиће се на земљу када обави овај задатак”.

Ово венчање суботарке и адвентисте створило је основу за организацију нарочите гране милероваца која је усвојила званични назив “Адвентисти седмог дана” 1860. године. Оснивање ове нове верске организације значило је признавање Јелене Г. Вајт као божански надахнуте пророчице која је била једнака пророцима Старог Завета. Заиста, Милер се већ био повукао из активног предвођења покрета и вођство се за кратко време пренело на Џејмса Вајта, а нарочито на његову супругу. Она се сматра оснивачем адвентизма седмог дана. Упркос тврдњи адвентиста да верују у Библију, управо књиге госпође Вајт – она је била плодан писац – адвентисти сматрају за првенствен и ауторитативни коментар Светог Писма.

Опсесивно истицање суботе и краја времена (за њих то је “тест” за правог Хришћанина) показује да адвентисти попут већине секти издвајају један или два теолошка проблема који постају raison d’etre (разлог постојања) читавог покрета. Њихова највећа грешка, лежи у њиховом имплицитном поверењу у Јелену Г. Вајт.


[1][1] Адвентисти редовно говоре будућим обраћеницима да је цар Константин “променио да се недеља слави уместо суботе”, што је кршење Божије заповести и озбиљно светогрђе. У ствари, рани Хришћани молили су се недељом јер су тај дан сматрали “даном Господњим” – даном Христовог васкрсења, док је субота остала Сабат. Православни Хришћани због тога покушавају, кад је могуће, обично само у манастирима и великим храмовима, да служе Божанствену Литургију и суботом. У току постова, тих дана пост је блажи.

 

Не само што су њени списи пуни очигледних контрадикција, већ, што је горе, откривено је неколико примера књижевне крађе (плагијата) у њеним “божански надахнутим исказима”. Да наведемо примере:

У децембру 1844. она је имала визију у којој је јасно стављено до знања да је Бог 22. октобра затворио врата спасења за грешнике (они који још нису прихватили учење милероваца). У каснијој збирци њених раних текстова, међутим, прецртана су места која су се односила на ова затворена врата. Слично томе, једно време тврдила је да обраћање лекару значи помањкање вере: човек треба да повери своје здравље једино Богу.  Неколико година касније, међутим, она је писала да је “у неким случајевима савет земаљског лекара веома неопходан. Увек смо имали овакав став”. Слично је било и у погледу њеног “божанског откривења” везаног за реформу облачења, која је била актуелна тема тих дана захваљујући првим феминисткињама које су облачиле краће сукње преко панталона као своју униформу. Године 1863. Јелена Г. Вајт отпочела је са изјавом да “Бог не жели да Његови људи усвоје реформу одевања”, док је четири године касније изјавила: “Бог би сада желео да Његов народ прихвати реформу одевања”, тврдећи да јој је исправан начин одевања откривен у визији 1863! Упркос овог сведочења, напори госпође Вајт да наметне свој модел одеће адвентистичким сестрама остали су без успеха, и њој самој било је велико олакшање када је 1875. имала откровење да је реформа одевања постала “увреда узроку истине” и када је могла мирне савести да је оставити по страни.

Реформа одевања била је део ширег програма здравствене реформе, тема којој се поклања знатна пажња почетком и средином прошлог века. Медицина се тада још увек ослањала на примитивне и неефектне методе каква је коришћење пијавица. Било је у знатној мери простора за нове идеје, па чак и од оних који су били мало или нимало медицински образовани. Госпођа Вајт је имала великог успеха у својим говорима јер се залагала за умереност и трезвеност и убрзо је проширила своју забрану на алкохол и на симулусе: чај, кафу, дуван. Касније, 1863, имала је визију која је надахнула да дода месо, јаја, бутер и сир својој листи забрањене хране. Здравствена реформа, изјављивала је она, “блиско је повезана са садашњом истином као што је рука припојена телу”.

И она и њен муж били су непрестано болесни, и није чудо што питање здравља доминира у њеној теологији. Чак и савременици не могу а да не примете уочљиве паралеле између њених “божански надахнутих” изјава на ту тему и идеја неког од водећих реформатора у здравственој сфери тих дана, нарочито оних који се појављују у Л. Б. Коловој “Филозофији здравља”. Једна од њених књижевних асистената, Франсис Болтон, коначно се пожалила сабрату адвентисти: “Већина онога што ја пишем појављује се у часопису “Review and Herald” као да је изашло испод пера сестре Вајт и да је резултат надахнућа Богом. Желим да вам кажем да ме ово веома жалости јер осећам да ја играм преварантску улогу”. Када је госпођа Вајт сазнала за ово признање, госпођа Болтон је била разрешена свог положаја по кратком поступку.

Постепена разоткривања ове врсте изазвала су расколе у редовима адвентиста, али чак ни оптужбе за плагијате нису нису биле довољне да уздрмају поверење које су већина адвентиста иамла у своју пророчицу која их је водила. У сваком случају, под њеним вођством наставили су да оснивају институте за здравље и санаторијуме у разним деловима САД и у иностранству. Године 1910. један од ових санаторијума, у Лома Линда, Калифорнија, отоврио је своја врата као колеџ за лекаре – евангелисте. Данас адвентисти руководе многобројним болницама у земљи. Кафетерије у овим институцијама нуде само вегетаријанска јела (најоданији адвентисти су вегетаријанци, а употреба кафе, чаја и алкохола је забрањена), а болнички пастори нуде духовну утеху и дају упутства пацијентима која су базирана на списима Јелене Г. Вајт, чије су књиге доступне. Многе од ових болница комбинују традиционално лечење са програмима за лечење зависника од алкохола/дроге, са посебним одељењем за рак, са коначиштем за путнике и сиротињу, школама за младе и храмом.

Поред њихових доктрина које се односе на други долазак и суботу, адвентисти седмог дана уче да човек нема бесмртну душу. Када умре једноставно престаје да постоји све до Христовог другог доласка када му Он васкрсава тело и тада му даје бесмртну душу. Они такође верују у потпуно истребљење неправедних (тј. неће подносити вечите муке).

Интернационално седиште “Светске федерације адвентиста седмог дана” налази се близу Вашингтона. “Генерална конференција”, која је демократски изабрана, управља бројним чланством, око четири милиона, које је организовано у тринаест “изборних подручја”.

Мада адвентисти седмог дана нису агресивни као што су то мормони или “Јеховини сведоци”, они интезивно мисионаре. Они “не посматрају себе једноставно као једно црквено тело у свету, већ као пророчки покрет који има за задатак да објави вечно еванђеље, а по њиховом веровању то би било одређивање часа Божијег Суда”. Као мисионари адвентисти делују на многе људе својим, донекле рафинираним, телевизијским програмом; најчувенија је емисија “Писано је” која се даје једном седмично. Издају и часопис “Светска Божија Црква”, која се дели бесплатно, јер се финансира прилозима чланова цркве, мада се сама црква ретко помиње у часопису. Ова “тактика камуфлаже” њиховог идентитета у медијима је карактеристична за култове.

Адвентисти су нарочито привлачни јер истичу традиционалне породичне вредности и здравље за све људе који су узнемирени због савремене дезинтеграције породице и све веће затрованости хране. Теолошки, међутим, њихове аргументе лако ће оповргнути они који имају солидно знање Библије и историје Цркве.

 

Свештеник Алексеј Јанг

С енглеског: Слободанка Зарић

ГРУПА АУТОРА
БИБЛИЈА БЕЗ БОГА, ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ЦРКВЕ

Издаје Издавачка установа митрополије Црногорско – приморске, Цетиње 1997.